Darujmo reč

OSVIT S VIDIKOVCA 2


Viču
Pjesnici na Korzu –
Nema razglasa

*** 

Kišni oblak 
Požurio i poprimio oblik
Galebova krila

***

Jugo na mahove –
Vrapčići na rivi kljucaju
Kišne kapi

*** 

Jede pecivo –
Jesenje lišće
Pokazuje joj put

*** 

Magla nad ravnicom –
Sve gledam
Očima prošlosti

*** 

Jutro jesenje –
Kestenjari dišu u magli
Opalog lišća

*** 

Opatijska veduta –
Uz cestu dječarac
Pobira kostanje

*** 

Među nogama šetača
Dostojanstveno prošetao 
I stari mačak

*** 

Idila jesenja –
List se listu
Sanjivo pridružuje

*** 

Na ljetnoj buri
Drhti mirisom
Pokošena trava

*** 

Starac i starica
Svatko sa svojim
Štapom zagrljeni

*** 

Kupačica
S ježincem u ruci
Maše sinu

*** 

Ljetna žega –
Zapričale se starice
A štapovi se odmaraju

*** 

Primiču se i
Odmiču – pčela
I cvijetovi

*** 

Čas ga vidis
Čas ne vidiš – ljetuje penzioner
S dvogledom

*** 

Ručicama
Doziva oblake – beba
Iza ograde

*** 

Ljetni pljusak –
Iza ograde vire ruža 
I mačkica

*** 

Cvrkut kanarinca –
Glasnijim postaju
Poljupci djetešca


Jadran Zalokar, Rijeka, 2008.

PONOĆNA RAZMIŠLJANJA  


Gluvo doba noći, kada je čovek
budan, momenat je čudan.
Misli se roje, kovitlaju, i nimalo ne
haju što su od svih najistinitije.
Najbitnije je da čovek shvata koliko
je grešio i koliko se tešio da se šta  
popraviti. Ništa ne možeš vratiti.
Tek sâm sa sobom sebe i druge
spoznaješ i shvataš da život promiče

***

PESNIŠTVO 

Pitaju me: Zašto pišem pesme
i kako se stvaraju u meni?
Ja im kažem da dozvolit’ ne smem
da se mis’o moja okameni.
Pitaju me i: Da li je lako
pretočiti dušu u stihove?
Ja im kažem: Ne, nimalo
lako nije iskazati snove.

***

PESMINA PORODICA

Pesma mladom pesniku nikada sama ne dođe.
Sa njom, odjednom, pođe cela porodica:
pesma, mama, pesma tata, sestra i dva brata.

Cela porodica se u mozak pesnika useli.
Tu, zatim, neprimetno, srce naseli i
tu, tako, ostaje do njegove zrelosti.

Potom, u celosti, nikada ne ode.
Luta, ali je, često, želje vode
neiskvarenoj pesničkoj duši,
gde je ne guši ljudska zloba.

Pesnik, do groba, druži se sa
pesmom i njenom porodicom i,
vrlo često, počasno mesto čuva u
snovima, za njih, natovarene stihovima.

                                                   Mira Marjanović 

Pijem... ne pijem...

Ne pijem što volim,
ja pijem od jeda
kada vidim koliki su
oko mene jad, tuga i beda.
Sam za stolom, čemeran i tužan
duplih ljutih ređam prazne čaše
zaboravljam tako ovo ludo mesto
gde se ljudski ološ i poroci zbraše.
Ne pijem što volim, al' mi dođe tako,
pijem duplu ljutu, da bih lakše plak'o
jer u zemlji gde su šljive kukuruz i žito
prekrivali njive
sa neba sad tužno soko ptica kliče
a kad skloniš kamen samo ološ niče.
Ne pijem što volim,
pijem da se lakše sakrijem od srama
nisam ja za ovde, meni nije mesto
zato pijem puno, zato pijem često.
Zbog ološa što se zove čovek
ovde baš sve naopako kreće
dignem pijan čašu, pa zbogom pameti
"nikad, nikad bolje, nikad biti neće." (Dis)
Ne pijem što volim,
pijem jer mi dosta da gledam u mesto,
gde đubrad i ološ tuku se za presto,
pijem jer mi dosta
oholosti, zlobe, i životnih drama
i poželim onda da sam pijan dovek.
Zaboravim tako da su noć i tama

Zoran Jovanović