Zorica Sentić pobednica Tošiba konkursa
Published on 08:24, 12/17,2010
Povodom dvadeset pet godina od kada je kompanija Tošiba proizvela prvi laptop računar, do 1. decembra 2010. bio je otvoren konkurs za priču, u kojoj je trebalo ukratko opisati prvo iskustvo sa računarom ili laptopom.
Kratkom pričom o hemijskoj olovci, Zorica Sentić pobedila na konkursu. Više o konkursu, ovde.
Kratkom pričom o hemijskoj olovci, Zorica Sentić pobedila na konkursu. Više o konkursu, ovde.
Nagrada za prvo mesto na konkursu, "Toshiba Folio 100"
Ispražnjena olovka prestade da piše. Al' pre nego da izdahne, uspeva da progovori sa mnom.
„Preklinjem te! Neka moja reč bude zadnja. Baš si me namučila, žvakala, da su mi tvoji zubi poznati do u detalj... Pretrpela sam ugrize i izdržala smrad tvog zadaha. Dopala mi se mekoća jezika kada si ubrizgala inspiraciju kroz moj cilindar. Preplavila si me zadovoljstvom! Molim te, prepusti mi zadnju reč. Ne brini, pročitaćeš! Pozajmi mi ruku još jednom. Uvek su mi se sviđale tvoje priče, tvoj humor. Poznajem ti dušu. Nisam te odala. Uzdizala sam se na nivo beleški, ratovala sa tvojim brisanjem, spavala na stolovima, plakala sa tobom, bila verna, al’ moram da te napustim. Pod pretpostavkom kakvu prave ljudska bića, kada prestane rad srca i krv više ne struji, mozak umire. Kod nas nije tako! Nekada smo se zvali stylet, pero. Ostavljali smo otiske na kamenu, vosku, papirusu... Došlo neko srećno i mistično vreme u kome smo imali više života. Crpli smo snagu. Vodeno kristalnu cevčicu smo unapredili u uložak sa mastilom. Praktično, ali hladno. Dovoljan je pokret da se prazno telo zameni drugim. Reinkarnacija. Sada, jedna arterija postane beskorisna... i evo nas u zaboravu plavetnila. Da l’ je moguće imati krv bez srca? Draga, volela si da pišeš sa mnom. Sećaj me se! Ko zna, možda će istraživači ponovo... Rešenje sa ponovnim punjenjem i nije baš najsrećnija okolnost, ni moderno vreme neće žvrljotinu pretvoriti u lepu reč“.
Nisam zainteresovana da čujem. Bilo me je baš briga. Suviše je to naporno za moju usijanu glavu. U samoodbrani, zagrizala sam telo olovke koja se pod pritiskom zuba raspala. Ljutito i besno, bacila sam je pravo u korpu za otpatke, bez imalo griže savesti. I ne pogledavši sirotu olovku, izmasirah prste ukočene ruke.
„Ipak“, progunđah, „moraću da kupim računar“!
Iz korpe se začu tihi krik: „Poooošaljiiiii ove reči“...
