Darujmo reč

ELEGIJA O G.


Nisam mogla danas da se ubijem.
Prvo što je Vaskrs.
Drugo, neviđeno mi se piškilo.
Malo, malo pa bih u wc.
Valjda sam zapatila upalu bešike.
Ili je to bilo od straha da ne umrem,
Što hoću da se ubijem.
Kažu, čovek u strahu hoće često da mokri.
Uglavnom,
Da nisam zaustavila auto
I svratila na benzinsku pumpu
Lokalnog lovatora
I lopova (u što je ovo sad pa bilo bitno?!)
Verovatno bih se ubila pa upišala
Ili obrnuto.
A to bi bilo ponižavajuće
Za moje potomke.
Majka im se upišana ubila
Majka im se mrtva upišala
Pošto sam svratila na tu
Benzinsku pumpu
Prestala sam da plačem
Da se morim zlomislima
O samoubistvu
Jer sam pokušavala da pišam
nad tim štrokavim čučavcem
a da se ne ugušim
da se ne isprskam mokraćom
sopstvenom
pa još
kada prska
meša se sa tuđom
odbija se o zapišani beton javnog klozeta
pazila sam da ne uflekam nove kožne mokasine
da turom ne dotaknem zapekle tragove tuđe razmazane stolice
po jeftinim i loše fugovanim pločicama
mada, kaže se govno
... dokle sam stigla?
Da! tragove razmazane stolice
različitih nijansi
ali da sad ne ulazim dublje u to...
bila bi to elegija o govnima
pardon, stolicama
a ne pesma o G.
gordosti
jedne prehlađene žene
o G.
ganutljivosti...
... nebitno...
O nekoj ženi
koja je htela da se ubije
i to je to.
Uglavnom
tako sam ja
misli o samoubistvu
odagnala mislima o stolici.
O govnima, zapravo.
I tu bi negde bio kraj elegije o G.

Gordana Č. Vlajić

Meni Vreme treba


Gospodine dragi,
nemojte me, molim Vas,
međ zvezde stavljati.
I nemojte me cvećem
obasipati.
Il bisere kupovati.
Hvala, ne treba.

         Ako već hoćete
         tako velikodušni biti
         Vreme mi kupite.
         Ili ga bar
         u traženom momentu
         zaustavite.
         A možete i da ga vratite,
         ako umete.

Tad bićete moj princ
na belom konju.
    I da dronjke nosite
    meni biste bili ko u carskom odelu.
    I u sojenici da živite
    palatom bih je smatrala.
Zahvalna bih Vam bila
odavde do beskraja.

Gospodine dragi,
nemojte me, molim Vas,
tako gledati.
Nisam ništa loše
ni mislila ni rekla.
Zvezde, cveće, bisere zaboravite.
Meni Vreme treba!

Sanja Petrović

REGRESA AMI


I pesme i ukusi
I note i reči
I slike bez boja,
Ostaju kad neko ode.

Sve ostaje zapisano,
Najdublje urezano
Tamo, odakle se ne može
Nikada više izbrisati.

I molitve i ruke sklopljene
Noći ne prospavane,
Sa očima utrnulim
Od isplakanih suza.

”Regresa ami”,               ”Vrati mi se”,
Molim te najnežnije.        Molim te najnežnije
”Por tu amor, por tu       ”Zbog tvoje ljubavi, zbog tebe
Yo muerto ahora!           Umreću sada!
Sin tu, sin tu amor,        Bez tebe, bez tvoje ljubavi
Yo soy nada!”               Ja sam ništa!”

Plačem uz zvuke gitare,
I reči koje nikad učila nisam.
Govori ih moje srce, a ne ja,
Jer ono govori sve jezike sveta.

Vetar ih odnosi i meša sa pahuljama.
Led se hvata na puste grane,
I oko mog srca koje ti ne čuješ -
Jer ti si odavno otišao.

Zorica Salijević 

ODLUKA

Odlučila sam da umrem danas u 17.17 sati.
Kako je sada 17.20, ja pišem mrtva.

I nemam gde da se sklonim da se oplakujem
Od telesa koja se tiskaju

Jednom rukom pokrivajući oči
A drugom se probijajući u prvi red

Nemam gde da se sklonim da plačem
Od onih koji bi da vide leš.

Gordana Č. Vlajić

RASKVAŠENA DALJINA

Požar mesečine, Vazda grmljavina!
Prosto me razgnevi od milja,
Ruka moje stare majke koja me blagosilja.

O!!! Nisam se ja zbog toga rodila,
Pomozi mi da ne budem sujeverna kao bogomoljka.
Nije se zbog toga slila modro bela usna statue Bogorodice Majke;

Nije se raskrilila po ivicama parkova pučina pomilovana
Da budemo samo vaskrsla raskvašena daljina…


Svetlana Pollak