Облачно јутро, прохладно и суморно, седим у канцеларији и одједном почињем да размишљам погледа упртог у нове књиге. Кад би проговориле: шта би рекле. А дошле су из свих крајева: из Аранђеловца, Скопља, Београда, Врања, Ниша, Панчева, Новог Сада, Сремске Каменице и из других крајева. Дошле су овде, у школу која као мајка чува неколико десетина деце. Мало их је, али довољно. Скинуте са неких полица, изнете из кутија, сада су овде, на не тако новој полици, али сигурно им је лепо. Мислим да им се нико није више обрадовао од мојих ђака кад су отворили пакете, а оне се појавиле шарених корица. Дечје руке су их миловале, окретале страницу по страницу,дивила се сликама и нежно их стављале на полицу. Отпочеле су нов живот. Нико их неће оштетити, поцепати или писати по њима, оне су овде на почасном месту. Стидљиво и уплашено, као да улазе у неки нови свет долазе и узимају нове књиге не би ли их прочитали. То им је нова забава кад нема струје, тевизије, сигнала за мобилни телефон. И тако је било последњих месеци. Данас је тишина у школи, не чује се дечја граја, не чује се ни школско звоно. Књиге као да спавају летњим сном. Додуше, има и оних које су отишле на распуст са децом, спаковане у ранац и однете да праве друштвo за време распуста. Оне које су остале стрпљиво чекају први септембар, када ће поново оживети школа и када ће поново закуцати на врата ђаци да позајме књигу.
Један зрачак обасја полицу, и ја се пробудих из размишљања. Ове књиге улепшале су нам прошлу школску годину, а надам се да ће и наредну. Тако мало треба да се измами дечји осмех, па се надам да ће бити још пуно добрих људи који ће својим поклоном мамити осмех са лица наших ђака.
Прилог и фотографије, Данијела Станковић
