Darujmo reč

 

Ovo bi mogla da bude mirna noć.
Kada bi utihnule žabe.
Kada bih iskoračila iz svakodnevnog nedogađanja
moje periferije uz smutnu reku.
Kada bi jedna...
da, jedna žaba samo
prišla,
prepričana,
da je raščinim poljupcem.
Da odmah potom,
pretvorena,
legne uz mene.
Da mene čuva od mene.
Da mi utre neiskaz sa prepona
da mi šakama opkoli grudi
da mi jezikom razbukti utrobu
a pogledom da mi šapne strepnju.
Da mi jedne ne ovakve noći,
uzme dušu zavedenu spokojem
koji nosi pregršt obećanja.
Ali, ne čujem stihove
koje bih možda umela zapisati,
ne čujem
od ovolikog
kreketanja
koje dopire
sa smutne reke.
Ja znam,
moj ljubavniče i prijatelju,
da ti ove noći ne čuješ žabe.
Pa ipak se usuđujem
da te obmanjujem
sočnim rečima
rođenim među kreketušama,
da te uznemiravam
miomirisnim ništaznačnicama
obremenjenim
izmišljenim tišinama.

Gordana Č. Vlajić

TO NIJE MOJ SVET

Ne poznajem ja više ove ljude i
Ne sadim ja to đule preseloga hleba;
Ne pržim ja tu baštu k’o pustinju gde je
Život suv i vreo kao kamen
Upekao na vrisku kud se vonjave stope
Razlivaju pod rastopljenim zracima
Pospanoga Sunca.

Nije zbog mene ova ravnica i zemlja pusta,
Nisam ja potomak raspomamljenog gneva,
Ne otimam ja iz dečijih usta,
Niti je moja Zemlja kurva koja sa sotonom
zagrljena peva.

Ne razapinjem ja na liticu greha,
Taj hropac učmao, isprebijan do smrti,
Ne čuvaju moji dedovi i oci pehar
Nabrekao od krvi, niti su im
Spomenici osvetom zastrti.

Ne plačem ja što mi spomen arlauče,
Kao granata iz mozga kreće,
Ni što se peče ko žrtveno jare
Detinjstvo moje dece;

Plačem jer vidim malo preostale sreće i
Plašim se da jadna poklekne, pogine,
Pa da od nje više ništa ne ostane.

 

 

Svetlana Pollak 

gitaru držim u ruci
dušu pesmi da dam
prsti miluju žice
nežno ko tvoju kosu
a svaku pesmu pocnem
uvek od note GE
jer samo nota SOL
ide uz rec bol
koja mi pesmu prati

Zoran Jovanović

JUTROS SU ME.......


Jutros su me tvoje dotakle ruke
Kroz latice sunca otkinute tame
Gledale me zene tvoga milog oka
Bila si k'o srna iz nebeske čame...

Jutros si me takla svojim nežnim dlanom
Kao kaplja rose sa oblaka spala
I nežne mi reči rekle tvoje usne
Dok si mi se dahom potpuno predala.

Jutros, kada krikom sa litice ptice
Raskivaju zvezde, prišla si mi vilo
I spustila glavu na umorno rame
Kao malo dete bezbrižno i milo.

Jutros si me takla sećanjem što boli
I za tobom cepti i polako slama
Nad Dunavom galeb procepljuje jutro
Krikom punim tebe a nad zorom,
Tama.


Boris Staparac