Ležala sam zavaljena u fotelji sa nogama prebačenim preko naslona. Trebalo je samo da ih spustim i napravim tri koraka da bih došla do zdele sa kikirikijem. Ali, nisam imala snage da to učinim, mada sam za kikirikijem čeznula kao da je droga sa koje ne uspevam da se skinem. Tako sam bila smlaćena, a nisam mogla ni da odvojim pogled od televizijskog ekrana, gde se Kristl upravo odlučivala da napusti Karingtona, zbog doktora koji je bio smrtno zaljubljen u nju. Posle vrelog tuša, u bade-mantilu i nakon zamorne nedelje, bila sam potpuno opuštena i predana uzbudljivim događajima u seriji „Dinastija“.
Tada se oglasilo zvono. Pogled mi se spustio na zidni sat. Skazaljke su se sklopile na deset minuta do deset. Nisam nikoga očekivala. Kako se zvono ponovilo, krenula sam ka vratima. Kroz okruglo prozorče, kao i obično, nisam mogla da prepoznam lišnost koja je stajala u mračnom hodniku. Odškrinula sam vrata, mada sam čitala u novinama da ubice u poslednje vreme haraju Beogradom, da upadaju u stan kada znaju da neka žena živi sama.
Preda mnom je stajala visoka, nepoznata devojka.
- Da? - obratila sam joj se.
- Vi ste Lea Štraser? - upitala je.
Klimnula sam glavom.
- Mogu li da uđem? - pitala je i ne sačekavši odgovor, blago me je gurnula i prošla kraj mene. Osvrtala se oko sebe i zaustavila pred slikom Olje Ivanjicki.
- Ovo je Olja! - rekla je. - Zanimljiva slikarka. I ličnost.
Ušla je u sobu.
- Nju sam već upoznala.
Po njenom ruskom akcentu pomislila sam da je to Larisa koja je nedavno doputovala iz Lenjingrada.
- Tanasije mi je mnogo pričao o vama - rekla je i spustila se u moju fotelju.
- Nu, vi gledate taj amerikanski šljam? - pitala me je, i nasmejala se zvonkim glasom drske devojčice.
Umesto odgovora pogledala sam je upitno.
- Možda je malo kasno? - osvrnula se oko sebe. - Od Tanasija znam da stanujete sami, pa sam mislila da svratim do vas, da se dogovorimo o saradnji. Vi ćete biti moj lektor?
Čula sam da je neka devojka doputovala, kao stipendista, u Beograd i da treba da prevodi našu književnost. Sada je i sama počela da mi priča o tome. Mogla sam da je razumem, mada sam ruski učila samo u osnovnoj školi, ali ni ona, kako se činilo, nije znala srpski.
- Šta ste, do sada, od naše književnosti prevodili? - pitala sam je.
- Ako ste serjozni - rekla je i nastavila da govori ruski - moglo bi se reći malo ili gotovo ništa.
- Pa, na osnovu čega ste dobili stipendiju? - raspitivala sam se.- Možda ste studirali naš jezik?
- Ali, ne! - priznala je.
Studirala je tehnologiju, mada nije diplomirala. Onda je saznala za mogućnost stipendije i zamolila jednu prijateljicu, čiji su roditelji, kao diplomate, boravili u Beogradu, pa je znala srpski, da joj prevede naše narodne pesme. Ona ih je poslala na konkurs, kao svoj prevod i bila je primljena. Dok je pričala, kikotala se, uživajući u nelagodnosti koju nisam uspevala da sakrijem.
- Kelner se strašno smejao kada sam u restoranu poručila čašu rujnog vina. Zamalo nije pao.
Ustala je i počela da vadi knjige sa moje police, da ih prelistava i vraća, dok sam sa užasom primetila da je nekoliko, baš značajnih, ostavila po strani, kraj svoje torbe. Spustila se u fotelju i počela da čita kao da je sama u nekoj biblioteci.
- Da li ste čitali Ljermontova? - pitala me je i ne sačekavši odgovor, dodala - A šta mislite o Puškinu? Jelte da je sjajan? Tako duhovit!
- Kako mislite da lektorišem vaše prevode? Ja ne znam ruski! - branila sam se.
Kao da sam rekla nešto veoma duhovito, prekinula me je:
- Pa, šta će vam ruski? Ja prevodim na srpski. Kanječno!
Pričala je i čitala. Ostavljala knjige i ponovo ih uzimala. Spiker je odjavio televizijski program. Ponoć je već davno prošla, a Larisa je i dalje sedela. Posmatrala sam je. Imala je usko, ovalno lice, uramljeno u tešku talasastu crnu kosu koja joj se spuštala do pola leđa.
- Izvinite, kako ste rekli da se zovete?- pitala sam je.
- Nisam kazala? Larisa Davidovna Abramovič - rekla je, ne dižući pogled sa teksta u koji se udubila.
- Vi ste Jevrejka? - pitala sam je.
- Jevrejka? Zašto bih bila Jevrejka?! Moji su iz Gruzije, zapravo otac, a mama mi je iz stare lenjingradske plemićke porodice. Njen otac se odrekao titule i učestvovao u Oktobarskoj revoluciji. Bio je komunista.
Posmatrala sam je: tamna put, malo povijen, uzak nos. Tako sam sam zamišljala jerusalimske kćeri u Pesmi nad pesmama.
- I ime vam je jevrejsko.
- Kod Rusa ima mnogo biblijskih imena. To su međunarodna imena, zar ne? Pa, i vaše ime je jevrejsko, Lea, zar ne?
- Ali, ja i jesam Jevrejka.
- Da? To mi niko nije rekao. A, šta, vi ste rasista, vama je važna nacija? Meni je potpuno svejedno šta je ko i još manje mi je bitno šta su mu roditelji. - Bacila je pogled na sat i kao da je konstatovala nešto veoma neobično i veselo, kliknula je: - Da li je moguće? Ponoć je već davno prošla. Ne mogu da idem na Banovo Brdo peške. Nadam se da neće biti komplikovano da prespavam kod vas? Eto, sami ste krivi. Davno mi negde nije bilo tako prijatno. Samo, morala bih da večeram. Strahovito sam gladna.
Postavila sam sto, i stavila sve što sam sebi spremila za vikend pred moju gošću.
- Nećete da mi pravite društvo? - glas joj je bio veoma ljubazan.
Rekla sam joj da sam već večerala i pošla u sobu da joj namestim krevet. Još nisam bila presvukla posteljinu, kada se Lara pojavila.
- Bilo je sjajno! - rekla je. - Divno sam večerala. Naročito mi se dopadaju vaše pečene paprike. Mogu li da pospremim i operem sudove?
Objasnila sam joj da se ne bi snašla, ne zna gde šta stoji. Vratila sam se u kuhinju. Bila sam zapanjena. Lara je sve obrstila, više nego što bi meni bilo dovoljno za dva dana. Pogledala sam je. Struk joj je bio kao u osice. Da li je moguće? - pitala sam se.
- Hoćemo li još malo da ćaskamo? - predložila je. - Meni se uopšte ne spava.
Objasnila sam joj da ja obično u ovo vreme već spavam i da me sutra čeka predviđeni posao. Pružila sam joj peškire i spavaćicu. Otišla je u kupatilo.
Ujutru, kada sam htela da ustanem, primetila sam da mi nema papuča. Larisa se u njima šetala po kuhinji.
- U pravi čas ste ustali - rekla je - taman je čaj gotov.
Moj bade-mantil bio joj je kratak, ali njoj to, izgleda, nije smetalo.
- Izvolite - pružila mi je šolju sa čajem. - Ako volite šećer, stavite ga sami, kolikogod želite. Mi, u Rusiji, pijemo gorak čaj.
Ophodila se prema menikao ljubazna domaćica. Kada sam izašla iz kupatila, Larisa je već bila spremna. Držala je torbu u ruci.
- Ovih nekoliko knjiga ću poneti. Ne mogu sada da uzmem sve što mi treba! - dodala je.
Prišla sam joj i otvorila torbu: u njoj je bio Belićev Pravopis, Crnjanskove Seobe, dva poslednja broja časopisa Književnost i Dikensov Dombi i sin, na engleskom.
- Pravopis mi treba svakodnevno - rekla sam i izvadila ga. - A ove časopise nisam još ni sama pregledala. - Čini mi se da mi je glas bio rezak. - Šta će vam Dikens?
- On je moj omiljeni pisac. Ovu sam knjigu čitala na ruskom, pa bih volela da proverim da li ću ga razumeti u originalu.
Spremno je vratila Pravopis i časopise na mesto.
- Ali - rekla je - onda imam mesta za ove druge knjige u torbi.
Počela je da trpa knjige koje je ostavila po strani, na mom pisaćem stolu.
- Nisam htela da ih mešam sa ostalim knjigama. Mislila sam da ću doći za koji dan, kada ove koje nosim budem pročitala.
Sagla se da me poljubi u obraz.
- Sada stvarno moram da idem. Bilo je čarobno sa vama - zaključila je, mahnula mi rukom i otišla.
Da li treba da kažem da sam ostala bez reči? Ali, ubrzo sam se navikla na Larisu. Upadala je nepozvana, nestajala na po mesec dana, a onda bi, opet došla, iznenada, još na pragu izula cipele i uzviknula:
- Svega mi je dosta! Ostaću kod tebe dok se ne smirim. Ovde mi je, ipak, najbolje.
I pored toga što sam navikla sama da živim i nikada nisam previše volela goste, Larisa mi nije suviše smetala, a i nisam imala izbora. I, kada sam joj ponekad kazala da mi smeta, ona bi bez ljutnje otišla i vratila se za par nedelja, bez reči, kao da se ništa nije desilo. Jednom prilikom zatekla me je bolesnu, sa visokom temperaturom. Upozorila sam je da bi bolje bilo da se ne zadržava, jer bi mogla da dobije grip od mene. Larisa me je pogledala začuđeno. Ostala je kraj mene nedelju dana, dok se potpuno nisam oporavila. Kuvala mi je čaj, nabavljala lekove, spremala stan. Bila je izuzetno inteligentna. Brzo je učila srpski, ni sama ne znam kako. Prevodila je sa manje grešaka od profesora koji su rođeni u Beogradu, gde su i diplomirali. Prihvatala je svaki moj savet.
- Tanasije, izgleda, nema namere da se razvodi - rekla mi je jedne večeri. Bila sam zapanjena. - Kaže da mene voli. Sa njom je u braku deset godina. Ali, oni nemaju dece. Zašto bi onda ostao sa njom?
Primetila sam da joj moj kolega telefonira kada je kod mene. Zapazila sam da se u poslednje vreme, kada se u redakciji sretnemo, zbuni. Međutim, znala sam da je toliko vezan za svoju ženu, da nikada nisam ni mogla da pretpostavim da bi je napustio.
Jedno se veče Larisa javila telefonom i uljudno me pitala da li mi ne bi smetalo ako bi me posetila sa svojim prijateljem Toljom? Odgovorila sam potvrdno i oni su se pojavili kroz pola sata. Tolju mi je predstavila kao dopisnika TASS-a koji je upravo stigao iz Moskve. Larisa mi je delovala nekako drugačije nego obično. Pre svega, zategla je kosu u punđu. Umesto široke dugačke suknje, obukla je uzani kostim. Mokasine je zamenila za čizme sa visokim potpeticama, a svoju uobičajenu torbu, u koju bi trpala sve, od hrane do knjiga, novina koje mi nisu bile potrebne i jabuka koje je bezumno proždirala - za otmenu tašnu od zmijske kože. Ostavljala je utisak prave dame, pogotovo kada je sela i prekrstila noge, govoreći ozbiljno o međunarodnoj političkoj situaciji.
Tolju je interesovalo šta se kod nas događa na političkoj pozornici i iza nje. Hteo je da o tome čuje nešto od osobe koja nije u “establišmentu”, kako je naglasio, a dovoljno je inteligentna i poštena da može da da impresiju o opštim prilikama. Objasnila sam mu da nisam upućena u politiku, da me ona ne interesuje i da ne bih umela ništa da mu ispričam. Ali, on se nije dao, a Larisa ga je podržavala. Baš im je takva osoba, kao što sam ja, neophodna. Jer, u socijalizmu i komunizmu, kako su govorili, ljudi su pošteni. To nije komercijalizovan svet koji sve posmatra kroz dolar, već ima više ciljeve pre sobom - slobodu, kulturu i stvaralaštvo.
- Po mom mišljenju - rekla sam - suština slobode je u demokratiji, kakva, eventualno, postoji na Zapadu, dok je socjalizam vrlo relativni pojam, a o komunizmu u životu ne može biti ni reči, to je samo jedna od nerealizovanih ideja koja će zauvek samo to i ostati.
Tolja me je posmatrao iznenađeno. Larisa je pogledavala čas u njega, čas u mene.
- Ti ne shvataš - prekinula me je. - Ideju ne poznaješ dovoljno, jer ovde još nije realizovana!- Iznenadio me je njen vrlo dobar engleski jezik, mada se ono rusko umekšavanje i akcent nisu mogli izbeći, isto toliko kao i kada je srpski govorila. Kod Tolje, koji je, kako je rekao, rođen i odrastao u Litvaniji, ovo se umekšavanje jedva osećalo. Ali, i on je sasvim, kao i Larisa, bio ubeđen da je komunizam u Sovjetskom Savezu pobedio i da se njegov pozitivni uticaj može očekivati u celom svetu, jer je to ideja koja će, kao jedina pozitivna, zavladati uskoro zemaljskom kuglom.
- To je naša budućnost - saopštio mi je Tolja i Larisa ga je zadivljeno posmatrala. Već je počelo da sviće kada su napustili moj stan. Bila sam ljuta na Larisu, ali nisam imala prilike da joj to saopštim, jer se dugo nije pojavljivala. Tanasije me je jednom pozvao telefonom, mada je sedeo u susednoj sobi, do moje, i pitao:
- Lea, recite mi molim vas, da li ste u kontaktu sa Larisom? - Šta se sa njom, uopšte, događa?
Ispričala sam mu da sam je poslednji put videla kada je kod mene bila sa dopisnikom TASS-a i da mi se od tada nije javila. Čim sam to izgovorila, shvatila sam da sam pogrešila. Posle kratkog prekida razgovora, misleći da je Tanasije prekinuo vezu, čula sam njegov glas: - Meni, ipak nije jasan njen boravak ovde, kao ni povod njene stipendije. Zašto treba ona da prevodi na srpski jezik, pored toliko naših prevodilaca? Razumeo bih da su je poslali da prevodi sa našeg jezika na ruski. Ceo mi je njen boravak ovde nejasan - zaključio je.
Mada sam se i sama kolebala, objasnila sam mu da je trebalo da ona ovde savlada dobro srpski, kako bi kasnije prevodila sa našeg jezika, a da će, uz našu pomoć i sa poznavanjem ruske književnosti, moći da uspostavi dobru saradnju sa nama i predloži nam prave stvari za prevod.
- Slušajte, Lea-, prekinuo me je - pa to su besmislice. Neko ko ne zna ni reči srpskog, treba da prevodi na ruski, a istovremeno, ona nema pojma o književnosti, ni ruskoj, niti bilo kojoj, treba da nam savetuje šta da prevodimo i da to sama čini. Pa to su, u najmanju ruku, gluposti.
Mada sam se slagala sa njim, pokušala sam da nađem obrazloženje u saradnji sa Međunarodnom knjigom koja je želela razmenu u izdavačkoj saradnji i podržavala sve projekte te vrste. Ali, Tanasije nije delio moje mišljenje, mada mi je bilo jasno da je najmanje to što ga interesuje - povod Larisinog boravka. On je jedino želeo da zna: gde je Larisa sada i da li je sa Toljom?
Bila je već kasna jesen kada se Lara pojavila kod mene. Koža joj je bila bakarna, osunčana i nasmejana, zračila je i nekom unutrašnjom svetlošću.
- Zar nisi mogla da se javiš jednom kartom? - pitala sam je.
- Dakle, čeznula si i ti za mnom? - Kikotala se kao i obično. - Tolja se vratio u Sovjetski Savez. Odatle će putovati u Australiju i pitanje je da li ćemo se ikada još videti. Ali, možda je i bolje tako. Proveli smo divno leto u Budvi. Bili smo i u Herceg Novom. Obišla sam Crnu Goru. I Bosnu. Strašno mi se dopada Sarajevo. Mislim da bih mogla da živim tamo. Upoznala sam u Bosni slikara Selima Karahasana. Šta znaš o njemu?
- Ne pamtim da sam takvo ime čula, ali to ništa ne znači. Ne poznajem tamošnje slikare.
Ispričala mi je da je on fantastična ličnost, moglo bi se reći - renesansna, zakjučila je.
- Da li je slikarstvo ono što te je najviše očaralo kod njega? - prepoznala sam neki bes u svom glasu. - Selim je, takođe, oženjen? - Šta ti znači “takođe”? Ako se odnosi na Tanasija, mogao bi, zaista, da prestane da me juri i zabada mi u vrata preteće ceduljice. Sve vreme pokušava da mi objasni kako je patrijarhalna ličnost i zbog toga ne može, ma koliko me voleo, da napusti svoju ženu. Kada mu otključam vrata i kada se baci na mene, potpuno zaboravlja da je patrijarhalna ličnost. Molim te, reci mu… Kazala sam joj da nemam namere da se uplićem u njene ljubavne veze, ali ona je kroz smeh izgovorila da mogu biti bez brige što se Selima tiče, jer on je musliman i kod njih je, kako je rekla, višeženstvo popularno.
- Ali, ne i žena sa više muškaraca! - upozorila sam je.
Sledeće se nedelje pojavila kod mene sa svojim slikarom. Pozvali su me da dođem na otvaranje njegove izložbe, u nekoj školskoj biblioteci, na Čukarici. Selimova platna bila su odista neobična, puna jarkih boja koje su se smenjivale sa tamnim tonovima. Njegovim nebom letele su kuće, zveri, a iz oblaka izletala bestelesna bića sa dugim plavim kosama.
- Šta kažeš? - pitala me je Larisa zaneseno.
- Zanimljiv je - složila sam se.
- Zar samo to?
- Rekla sam ti da nisam merodavna.
Nakon izložbe Larisa se nije pojavljivala nekoliko dana, a onda je, sva ubledela, kada sam joj otvorila vrata, duboko uzdahnula:
- Otišao je. Ne znam da li ću to preživeti.
Onda je navalila da prevodi Viktora Jerofejeva na srpski. Dala mi je da pročitam njen prevod. Bila sam iznenađena. Gotovo da nisam imala primedbi.
- Pa, naravno! - smejala se onim svojim, gotovo dečjim kikotom. Tanasije je lektorisao moj prevod.
To me je naljutilo. Pitala sam je - zašto je onda trebalo da ja pročitam taj tekst?
- Htela sam da vidiš kako se kod nas, u Rusiji, piše dobra kritika. Jerofejev je direktor Instituta za svetsku književnost, ali, istovremeno, i sjajan pisac.
Larisa je istovremeno prevodila i dela Dobrice ]osića na ruski jezik. Strahovito je mnogo radila, ali je neprestano bila i na svim pozorišnim premijerama, filmskim predstavama i izložbama. Ne znam kako je uspevala sve to da postigne.
Jedne je večeri, kao i obično, upala iznenada kod mene. - Sutra odlazim u Izrael! - rekla mi je. - Samo ću se sa tobom pozdraviti. Molim te, objasni Tanasiju. Reci mu da ću mu pisati. Donela sam ti sve prevode koje sam uradila. Javiću ti se iz Jerusalima. Moji su već tamo. Gorbačov ih je pustio.
Gledala sam je zapanjeno:
- Rekla si da nemaš nikakve veze sa Jevrejima.
- Da? Stvarno sam to rekla? Pa, možda. Nismo se dovoljno poznavale.
- A tvoje obaveze, stipendija?
- Moja je stipendija istekla još letos. Prevela sam više nego što je bila moja obaveza. Na kraju, ne znam ni šta su oni tamo od svega što sam prevela, objavili, a vidim da ni vi ovde niste preterano zainteresovani. Većina mojih prevoda leži u fijokama urednika. Sada moram da idem. Čeka me cela noć pakovanja.
Odbila je moju pomoć. Ujutru, u pola sedam, bila sam na željezničkoj stanici. Lara je stigla u poslednjem trenutku. Oči su joj se napunile suzama kada me je ugledala.
- Znaš - rekla je - ti si moj najbolji prijatelj iz svih vremena. Imala si najviše razumevanja za mene.
Htela sam da joj mahnem, ali voz se već udaljavao sa perona kada je Larisa promolila glavu kroz prozor kupea. Ne znam da li je videla moju ruku. U Budimpešti je trebalo dva sata nakon toga što stigne voz, da poleti avion za Tel Aviv. Zamolila sam je da mi piše čim stigne, ali sam znala da mi se neće javiti. Međutim, tada nisam pretpostavljala da ću je posle nekoliko godina, kada sam se i sama odselila u Izrael, ponovo sresti. Još prvih dana po mom dolasku, potražila sam je u spisku doseljenika iz Jugoslavije, pa zatim u Udruženju sovjetskih Jevreja, ali kako se i Sovjetski Savez raspao, to tačna evidencija useljenika nije ni mogla da se utvrdi. Već sam bila posumnjala da ću je ikada naći, kada sam jednog jutra, razgledajući knjige u antikvarnici u Mea Šaarimu, ugledala visoku, krupnu ženu kako skida časopise sa police. Imala je na glavi crnu vunenu kapu, mada je bila jesen i u Jerusalimu nisu počele da padaju kiše. Posmatrala sam je neko vreme, a onda joj, sasvim uverena da ne grešim, prišla. - Larisa?- oslovila sam je. Podigla je svoje zelene oči i vrisnula:
- Ejze haftaa, Lea! Samo bi Tvorac mogao da mi objasni odakle ti u Arecu! - Toliko sam već naučila hebrejski, da sam razumela njene reči: kakvo iznenađenje!
Spustile smo se na klupu pored police. Nismo imale strpljenja da izađemo i potražimo neko mirnije mesto. Jedan mladić sa pajasima ispod crnog šešira želeo je da baš na toj polici potraži naslove koji su mu, očigledno, bili neophodni. Odmah sam zapazila nešto neobično na Larisi. Njena griva crne kose koja joj je ukrašavala lice, nestala je, tako da su joj jabučice sada bile veoma istaknute. Ta se kosa nije mogla skupiti pod kapu.
Primetila je da je posmatram i prekinla svoje raspitivanje o zajedničkim prijateljima u Beogradu:
- Ja sam “hozer le tšuva” - objasnila mi je - što znači: povratnik veri!
- Zar nisi verovala u komunizam, u savršenstvo te ideje? - pitala sam je.
Nasmejala se svojim zvonkim, još uvek nestašnim kikotom devojčice, mada su joj se oko usana urezale dve oštre bore koje ranije nije imala:
- Mnogi su verovali u komunizam, ali su se vratili Tvorcu, jer jedino je u njemu prava istina.
Ispričala mi je da je pred udajom. Mladić sa kojim vodi ljubav je, takođe, hozer le tšuva. Zbog njega je morala, kao i ostale pobožne Jevrejke, da se ošiša do glave. To je zahtevala njegova porodica.
- Veoma je mudar - rekla je. - Čita Rašija, studira Talmud, jerusalimski i vavilonski. Mnoge stavove zna napamet.
Mešala je srpski jezik sa hebrejskim, ubacivala ruske reči i stalno se smejala.
- On je mlađi od mene sedam godina. Upoznaću te sa njim.
- Larisa! - oslovila sam je sledećeg jutra, kada sam je pozvala iz Bejt Kanade, kvarta u Jerusalimu, gde sam tada stanovala.
- Lea? - odazvala se. - Zaboravila sam juče da ti kažem da ja nisam više Larisa. Moje ime je sada Sara Davidovna Abramovič. Morala sam da ga promenim, i molim te nemoj više pominjati moje negdašnje ime, jer to donosi nesreću.
Trudila sam se da to ne činim, ali nikako nisam uspevala da se naviknem na njeno novo ime i uvek bih se ponovo iznenadila kada bih je videla sa kapom na glavi. Upoznala sam i Josefa, njenog budućeg muža. Bio je simpatičan mladić, ali nekako ćutljiv i tužnog izraza lica. Primećivalo se da je mlađi od Larise. Posmatrao ju je sa divljenjem i nije mogao da sedi pored nje a da je ne dotakne po ramenu ili ruci, da joj ne pogladi lice. Ona mu je stalno sklanjala ruku, kao da tera dosadne mušice.
Larisa mi je rekla da prevodi sa ruskog na hebrejski jezik, što mi nije bilo jasno, kako neko može tako brzo da nauči ovako težak jezik.
- Josef to rediguje - objasnila mi je. - On je sabra, rođeni je Izraelac, ali njegovi su iz Odese, tako da je njegov maternji jezik ruski.
Dolazili su nekoliko puta kod mene, donosili mi novine “Šaar le mathil”, vokalizovane, za početnike u hebrejskom jeziku. Običnu štampu nisam mogla da čitam, jer se u njoj, kao ni u literaturi, ne pišu suglasnici. Objašnjavali su mi komplikovane izraze. Josef je je bio zadivljen Larisinim znanjem hebrejskog, i ne samo tim, bio je očaran njom. Govorio je da ga ona prevazilazi u tumačenju Talmuda. Dok je pričao o njoj, oči su mu blistale nekim posebnim sjajem.
Pozvali su me na svadbu. Bilo je to pravo hasidsko venčanje. Sara je za tu priliku imala, kao što je to običaj nalagao, periku od sopstvene kose napravljenu, ali se ona nije mogla uporediti sa njenom lepršavom sjajnom grivom. Josefovi roditelji su se bili zadužili da bi venčanje njihovog najstarijeg sina bilo po svim propisima i da bi u Jerusalim doputovali svi njihovi rođaci iz Beer Ševe, Kirjat Ate i drugih izraelskih gradova i kibuca. Bilo je oko trista zvanica. Igralo se i pevalo do zore.
Posle nekoliko meseci odselila sam se u Haifu. Iznajmila sam sasvim prijatnu sobu na Karmelu i našla posao u jednoj Stejmatskovoj knjižari, na odeljenju za strane knjige. Sa Sarom sam se povremeno čula telefonom. Nisam imala utisak da je zadovoljna svojim životom. Uostalom, i meni je bila neobična u tamnoj dugačkoj haljini i pokrivenom glavom. Bila je zima kada se Josef jednog jutra pojavio u knjižari gde sam radila. Bio je bled, mršav, upalih obraza. Upitao me je - znam li nešto o Sari. Već nedelju dana je nema. Nestala je bez reči. Pitala sam ga da li je bilo nekog konflikta među njima, da li je ponela svoje stvari, ostavila neku poruku? Odmahivao je i vrteo glavom kao da ga strašno boli zub.
- Nadao sam se da ćete vi nešto moći da mi kažete. Ona je i ranije imala običaj da nestane na nekoliko dana - rekao mi je - ali tada nismo bili u braku. Ne znam šta da kažem roditeljima. U stvari, oni misle da je ona kod vas, no sada ne mogu više da ih lažem. Imate li, možda, neke zajedničke prijatelje iz Jugoslavije, vašeg udruženja doseljenika? Ako ne uspem ništa, moraću njen nestanak da prijavim policiji. Plašim se da je nisu Palestinci oteli. Ponekad se šetala kraj granice.
Obećala sam Josefu da ću mu se svakako javiti ukoliko nešto budem saznala. Kasnije sam mu se javljala više puta telefonom, ali Sara je jednostavno bila nestala, pomišljala sam, sada, zauvek.
Bilo je već leto kada sam jednog dana otišla na plažu u Nataniju. Tamo su živeli moji prijatelji koje sam poznavala još u Beogradu. Pozvali su me da provedem vikend kod njih. Ležala sam na ligeštulu, kada je pored mene prošao tamnoputi mladić. Ušao je u vodu. Visoki talasi su su zaklanjali i otkrivali lice mlade žene sa kratko ošišanom kosom. Možda ne bih prepoznala Larisu, jer je bila daleko od obale, a ja bez naočara, sem toga sunce mi je zasenilo pogled, da nisam čula onaj zvonak, još uvek, devojački smeh.
- Sara! - doviknula sam, ali se žena nije obazirala. Već sam htela da odem, ali sam pokušala da je dozovem, viknuvši iz sve snage: - Larisa!
Huktanje talasa zaglušilo je moj glas. Ipak, bila je to Larisa-Sara. Izronila je iz mora i potrčala ka meni. Snažno me je zagrlila. U očima su joj blistale suze.
- Sara? - pogledala sam je, još uvek ne verujući da je to ona.
- Zaboravi! - rekla mi je. - Nisam više Sara. Ni Larisa. Moje ime je Izabela Fernandez. Dođi da ti predstavim mog muža Mihaela. Dok nam je prilazio, šapnula mi je: - Ne pominji nikog i ništa. Uostalom, on je iz Španije. Zna samo ladino.
Mihael je natucao poneku englesku reč. Larisa-Sara-Izabela mi je objasnila da su se venčali na Kipru. Upoznali su se te zime, kada je Mihael došao da poseti svoje rođake u Jerusalimu. Zaljubili su se na prvi pogled i više se nisu rastajali. Mihael mi je priznao da je želeo da se oženi pravom Izraelkom i da je, u stvari, zbog toga došao u Izrael, mada nikada, kako kaže, nije ni pomišljao da će imati toliko sreće da naleti na Saru. Nije shvatao zašo je želela da promeni ime, jer njemu se baš to, pravo jevrejsko ime, dopadalo, ali u Barceloni, kuda iduće nedelje odlaze, ime koje je izabrala, sasvim će pristajati. Pozvao nas je da uđemo u more. Da se okupamo, ali nas dve smo se izgovarale visokim talasima, od kojih se stvarno nije moglo plivati.
- Zna li Josef da si se udala? - obrušila sam se na nju.
- Ne, nisam imala srca da mu kažem- priznala mi je.
- Pa, kako si i zašto sve to uradila?
- Nisam imala izbora. Prvi put sam u životu naišla na pravu ličnost koja me je oduševila i u koju sam se zaljubila. Zar nije divan? - pravdala se.
Objasnila mi je da je na Kipru predala svoje najstarije dokumente koje je ponela iz Rusije, da je tamo to jednostavno izvesti i da je rabin prihvatio sve uslove koje su ona i Mihael postavili. Na povratku joj niko nije tražio dokumenta, sve je bilo jednostavno. Mnogi Izraelci odlaze da se venčaju na Kipar, tako da niko na njih nije ni obratio posebno pažnju.
- Pa, ipak?
Razumela je moje nedovršeno pitanje.
- Nisam želela da te opterećujem. Znala sam da će te Josef potražiti,. Ali nisam imala više snage da podnesem njihove molitve, njihovo oblačenje, šišanje do glave. Jednostavno, morala sam da pobegnem. Uostalom, oduvek sam čeznula za Španijom. Jedna moja baka došla je svojevremeno iz Španije u Lenjingrad. Zvala se Izabela. Nasmejala se nestašno, kao da mi je ispričala neku veselu šalu.
Na mom prozoru na Karmelu raste ljubičasto lišće, u čijem okrilju se pojavljuje cvet iste bole u svetlijoj nijansi. Ovde ga zovu - Jevrejin lutalica. Kada ga ujutru zalivam, obraćam mu se sa Larisa-Sara-Izabela. Kažu da cveće voli kada se sa njim razgovara. Povremeno ga pitam:
- Reci mi, kojim morem ploviš sada?
