Philanthus triangulum(1)
(ПЧЕЛИЊИ ВУК)
Свако је лето последње.
Петросни(2) мост ва(3) шуми до града је далеко,
створења поноћи касног лета
кад врохови(4) на свом жигафону свирају ко луди
и едејско море ми избледели руб ризе кваси.
Красуљица(5) са месецем на копитама пије немо, грива
јој се с водним биљем веже. Давна времена незаштићености;
нисам ничија амма(6), али бесплодна пустиња та сам којој
дано је да обухвати све, једино не могу курјака зујање да поднесем.
Пауци сучу мреже за тихе ноћи; витезови ва запечаћеној
воштаној саћастој ћелији унутра улијаника(7) Цреповог.
Самотни водни сат(8) сред аспалид џбуна(9) ко
статуе петросне војне.
Вода с укусом причешћа.
Житије пре но што ва заборав падне; вечито прозебла
стопала. Годинама. Трајна морска болест
услед бесконачног веслања молитвама, скученост за трпезом
о празницима, гримасе виногорског пужа, префињени
петросно-златни љускар са својим лагашним пиргом(10)
запаћен од инока који бејаху тамо, ломише петрос и гасише креч,
Петроша(11) је пала ва њихове руке, звоцања под језиком.
Будимо захвални небесима, буди захвална!! Анисија буди захвална!
Никада се за прошлим није освртала и зато је могла да види Ново
И пригрли га.
А сотона нек носи пчелињу курјачицу што аспалид џбун окружује!
Никаквих лептирова око дивље роже, бремена љубав и скончаније.
Венедикт брат мој духом никад одсутан није, отвара погрешне двери;
златна зоља, промиче улазним басамцима, небо је покривено поруком.
Слонце не може да се пробије. Такав је дан.
Луг паде, ватре букнуше, креч за оронулу молитвеницу
набујала Петроша(12) однесе... Хелиографија, црн дим и загушљив,
постаје крваво зрцало ва ком коњска копита добују.
Шкољка ва сланости(13), готово непомичана, затворила се ва сопствени седеф
и опет испалаца бисер, немирно и колебљиво...
Каква сличност са мном и мојим тражењима!
Кошава петросја што васцелог дана дуваше тако помно –
и на најудаљенијем острвцету свака рожа ту је избројана
затихну негде сред черпића на тамјан мирисне кације(14).
Сред острва пламичак свешче усправно гори.
Пламен привлачи сени.
Немирно море и шуме тону загрљене ва мрак.
Свако је лето последње.
Била сам тамо, чекајте, познајем дубину оних што никад
одсутни духом нису и које не заслепи светлост.
Љубостиња крипта учаурених пчелица.
Где рој нагнут пошасти обитава згуснутије него за жића,
све петрос чело петроса. Јекнуше ва звеку(15) тишине клокољ(16).
Цреп покрио леђа медвеђом багреницом, ва новом оделу из средњег века војвода;
обрве јаке, лице што ме гледа право ва очи и говори гласно, али
једном је шапутао, на божурем-петросном гладу,
и осетила сам црни повез преко очију.
Кошава је стала.
Одовуд према њиховој судбини.
Индикта: 28 јуна, дан уторак!
Ва топлој трави, влажној од жића вуче се и
пчелињи курјак и узлете навише – срце је моје изван мене
изузетно вешт ловац хтео би да га ухвати у лету.
Усамљену пчелу. Жртву анатеме под гомилицом камика(17) зелеглу.
Музика походи витезове, исте речи ништа више не значе, шкработиња су муцања.
Исписану музику нико више не разуме. Код сваког витеза нарастао је белег скончанија.
На истоветан начин водни сат исцурава.
Лет курјаков изнад крипти зараслих имена лишајем петроса,
чернило пергамента; стазицом према Петросу(18) кући кроз шипражје, моје имање, раван спаљене траве све до крајишта(19).
И злосутни дозив сове куковије. Леже они сред глада(20) ва тамном корењу света.
Моје слепило је ишчезло. Сенка пошасти напустила је моје лице,
улијаници свепетом(21) пуни тек за неколико њих, пчелињи убица лично
их је служио. Танушна корака шуњам се по овом тлу између бабових
улијаника и виногорја. Петрос лежи на истој пустињи над пустињама, и ту је,
ва своје постове укуткан исахаста, окружен гомилом безимених.
Али они давно беху замакли преко Петроше(22). Цијук прободеног крагујца(23) обухвати све.
Обедница посред попришта:
поспремљен сто, од атласа столњак извежен златним жицима од самих душа;
бок уз бок, нога крај ноге, образ спрам образа,
око и око.
Извежени ту лежаху ко врт дивљих рожа косовопољских.
Тамо унутра на дну корстице од петељки стафиде(24)
на дну сјаји белчужац(25) ва чељустима пчелињег курјака.
Устима обавија перстј(26) и та обагрела стазица што истиче према петросју
према ничијем улијанику. Вечно забрављена агиомнисијом(27).
Скончание и жиће прејаки попут оног причешћа ва теби.
Баба(28) отрцана ко рој пчелињих курјака дохвата небо.
Свако је лето зуј пошасти.
(1) Philanthus triangulum – прев.с Латинског ј. Пчелињи вук
(2) Петросни – петрос- камен, камени мост, прев. с хебрејског и грчког језика (као и у следећим фус нотама такође је коришћен и црквенословенски језик)
(3) Ва - У
(4) Врох – врста цврчкова у средњем веку, прев. са старословенског језика
(5) Красуљица – име кобиле инокиње Анисије
(6) Амма – старија монахиња која подучава подвижницу
(7) Улијаник – пчелињак
(8) Води сат – један од најстаријих сатова, којима се служио човек. Сат се састоји из двеју посуда. Вода је у горњој и капље у доњу. У доњој је плуто, а у њему казаљка. Заједно с водом диже и плуто са казаљком, и на скали на којој су означени сатови, показује колико је сати
(9) Аспалид джбун – мало дрво, или џбун, који даје од себе мирисе руже, нарочито када је дуга на небу.
(10) Пирг - кула
(11) Петроша – приградска црвка Матера Божија или Петроша
(12) Петроша – река под градом Петросом
(13) Сланост – бесплодна пустиња
(14) Кација - кадионица
(15) Звек - бука
(16) Клокољ - звона
(17) Камик - камичак
(18) Петрос – средњевковно војно утврђење, град на планини Баби
(19) Крајиште – граница
(20) Глад - пропланак
(21) Свепет – дивљи мед
(22) Петроша - река
(23) Крагујац – соко
(24) Стафида – зелено грожђе
(25) Белчужац - прстенчић
(26) Перстј- пепео и земља
(27) Агиомнисија – молитва за мртве
(28) Баба – планина Баба код Параћина
Славица АНИСИЈА Благојевић
