Darujmo reč

Početak Akcije “Darujmo reč”

- Humanitarna akcija srpskih književnika, pisaca, zaljubljenika u knjigu, u lepu pisanu reč... diljem sveta, gde god ih ima, udružili su se oko akcije koja ima samo jedan cilj – da do 2010. godine svako srpsko selo ima biblioteku!
- Ambiciozno, ali ostvarljivo, kaže Zorica Sentić, pesnikinja koja živi i radi u Kanu i koja je inicijator ove Akcije.

Valjda je sve počelo pre nego da se rodim. Pre nego su me i zamislili. Eh, kao da je mene neko zamišljao? Kako sam prpošna i važna. Ovde molim za osmeh. Svakog čitaoca. Jer, i ja se smešim. Znate, treba više da se osmehujemo. To je najbolji početak. Ah, život bez osmeha, tako je pretužan. I kratak. Ne odzvanja kada se jednom ode...

Zato je važna REČ. Da se pomisli, pa zapiše. I da se jednom kasnije čita. Kao udžbenik, ali i kao zavet. Nije bitan početak. Setila sam se, eto. Važno je da nema kraja. To je sasvim posebna reč. Ne volim kraj. Ne zvoni mi ta reč lepo na usnama. Dragi poštovani Frojd će mi oprostiti, što se ovako eksponiram, a njegovi simpatizeri imaće šta da «stave pod zube». Da li se tako kaže i na srpskom ? Ne znam, dobro, nije ni važno. Za one koji ne znaju, ja tek učim srpski od nedavno, i sve moje tekstove uvek neko proveri. Ove zime je Gordana Vlajić proverila više od 1OOO pesama... da! Ne, niste loše pročitali, imam ih i više, ali smo ih “samo” toliko prevele na srpski. Uz veliku pomoć nove i drage prijateljice Ljiljane Milosavljević, koja je napunila teglu slatkog od domaćih kajsija sa mojim imenom. Hvala tom novom društvu koje ću ovog leta da upoznam, jer se znamo samo virtualno... sve te lepe duše su sada u ekipi DARUJMO REČ.

Ako grešim u padežima, oprostite mi. Ovde se kaže: radim s'ljubavlju. To je najvažnije. Eh, ako nešto volim to je ta neka SLOBODA koju sebi dajem, naročito sloboda da grešim. O slobodi ću pričati nekom drugom prilikom. O greškama, takođe. Neko je rekao da samo onaj ko ne radi - ne greši. Nekada sam se pitala da l' sam ja greška? Oh… muzeji su prepuni grešaka. I biblioteke. Ali, to i jeste prednost mudrih naroda. Pročitaju i nauče kako da NE greše.

Dakle: na početku beše reč. Ko to reče?
Beše li to nekako ovako: U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč.

Umalo da zaboravim da se pohvalim, ovo je jedno od mojih prvih pisama direktno na srpskom. Za mene je ovo čudo, jer pre samo tri godine ne bih verovala da mogu da mislim na srpskom dok pišem. Znate i kako sam učila srpski? Čitajući srpske pisce. Eto i to sam htela da kažem. I to je bio početak.

Pričam ovo zato što je dosta njih tražilo da sazna kako, šta i zašto „DARUJMO REČ“. Na neka pitanja nemam odgovore. Naročito na pitanje: kakvu korist imaš od „DARUJMO REČ“ (uz reč korist podrazumevali su novac). Odmah da kažem da ću na sva pitanja da odgovorim, ali ovakva, molim unapred, da se ne postavljaju. Jer vreme je dragoceno, posebno meni, i ne bih da ga trošimo uzalud. Ko me zna, zna da sam od reči.

Šta je sada početak? U ovo doba? Pre se znalo šta je početak. Pre se znalo šta je i kada je početak jedne sezone. Početak proleća, kada zamirišu zelene boje. Jesen je rimovana sa grožđem, sa vrućim vinom, sa jabukama. Početak zime, kada dreveće obuče kaput od snega, kada je moja baka prela, plela, pevala stare pesme kod komšike, uz zimsko veče, uz užareni šporet, jeli smo pihtije…, tada su sve bake čarape plele na pet igala, sećate li se? Ko zna danas da počne da plete čarape sa pet igala? Sada to nikome ništa ne znači, i ima grožđa i jagoda tokom cele godine, drveće cveta i u sred zime, bake ne pletu čarape … Ne smešim se …eh ne! Ovde bih i suzu pustila, ali zabranila sam sebi da ... No!

Eh, dragi moj voljeni Vivaldi, nema više ni tebe ni tvoje muzike. Ni tvoga leta. Sada je galama na youtube.com, sada se “repuje”, sada se njišu uz tehno. Oh, Vivaldi, kako je bilo u tvoje doba, kako je lepo bilo imati “četiri sezone”. Gde opet odlutah? Nije još toliko strašno. Bar dok ima i tebe Vivaldi, makar i na Youtube.

Eto, kada se raspričam tako je. Da, možda sam dosadna, al' slobodna sam da pišem o čemu želim, a vi ste slobodni da ne čitate. I da ne čujete Vivaldija i njegove “Četiri sezone” - Kod nas čujem kažemo "Četiri godišnja doba" eto ovde me je prijatelj, muzičar pri korekciji teksta ispravio, zašto da vi to ne znate ... on se zove Aleksandar i on radi ovaj Blog ... hvala i njemu. Što je napisao, a ja ČITALA. Važno je čitati…

Četiri godišnja doba ili Četiri sezone, kako god hoćete, ali jeste li ikada pomislili kako njegovo “Leto” liči na vođenje ljubavi. Mada, ne čuti njegovu “Zimu”, to ne bi smeli. To bi bilo kao da nikada niste čuli “Kafu mi draga ispeci” ili “Sve bilo je muzika”, ili kao ne znati “Tamo daleko”. Morate čuti i jedno i drugo i treće i…. Da, jer bez muzike, bez osmeha, bez REČI život je pretužan. Jalov.

Početak, ja njega zaboravih, verujem da ga i dalje očekujete. Biće, obećavam.
U prijateljstvu, početak nije bitan, kraj ne treba da postoji. U svađi, početak je nekada sekunda, često mala reč, neprimetna, koja ispadne..., koju nismo kontrolisali, često – ni primetili. Koju posle nismo znali progutati. I eto svađe. U ratu, početak je uvek zbog ljudske gluposti. Ajnštajn je rekao da su samo svemir i ljudska glupost beskrajni, ali da za svemir ipak nije sasvim siguran. Evo još jedne prilike za osmeh.