Darujmo reč

Ugasi tišinU - poručuje autor zbirke pesama koja je pred vama. Kako se može ugasiti tišina? Šta ćemo čuti ako u tome uspemo? Da bismo dobili odgovor, potrebno je da prvo utonemo u tu tišinu, pa da je tek onda ugasimo. Jer, ne može se ugasiti nešto što nije ni upaljeno. Pre nego što počnete da čitate ova stvorenja, jer pesme Zorice Sentić nisu samo pesme, već bića koja imaju dušu, koja nam govore, izgledaju i mirišu, treba se pripremiti za njih. Treba upaliti svoju tišinu. Zatvoriti se za buku svakodnevnice, prolaznog i banalnog, za trivijalnost plitkih želja...treba utonuti u tišinu sopstvenog bića. O, da...takva tišina može da gori, da bude zapaljena...znači, može i da se ugasi. I tek iza nje, može se čuti nečujna muzika postojanja koju nam sviraju ova divna, tanana bića-Zoričine pesme. I ona će nam reći: 

Dopustite joj to. Pustite je da uđe u vas. Budite tišina koju će Zorica ugasiti predivnom muzikom svojih tananih struna. Verujte mi na reč - čućete zvuke sopstvene duše koji se prepliću sa tonovima njenih struna u predivnoj polifoniji susreta dva bića.

Nebojša Jovanović

''UGASI TIŠINU'' Zorica Sentić
(Književna akademija, 2005.)


Već svojom prvom knjigom, neobičnog i intrigantnog naslova ''UGASI TIŠINU'', Zorica Sentić na osoben način ulazi u srpsku poeziju, samosvojnim, prepoznatljivim zvucima svoje lire, koji se poigravaju u burnom ritmu njene duše. Pesme su oslikane ''izvajanom'' vizuelnošću, ali za razliku od savremene vizuelne poezije, koja sve više zauzima svoje mesto u književnosti, u kojoj u slikovnim oblicima treba odgonetnuti višeslojne zagonetke, vizuelnost pesama iz knjige ''UGASI TIŠINU'', služi da dočara emotivni naboj stihova, krik iz pesnikinjine duše, zračenje neobične energije i nemirne sklopove stihova koji bujaju ispod njenog pera. Srećemo se sa osećajnom, nadahnutom lirikom, uglavnom sažetim i tečnim stihovima, ali i misaonošću i zanimljivim filozofskim promišljanjima o životu i ljubavi. Vizuelnost često zna da lomi stihove na najneočekivanijim mestima, darujući im neki novi ritam i muziku. Jer, muzikalnost i gotovo savršena ritmičnost pesama, potpomognuta u velikom broju anaforama, kao i pitka liričnost, pesme zadržava u vodama čiste, izvorne poezije, koja za razliku od tkzv. ''moderne poezije'' koja pokušava da pravi ''tele sa dve glave'' i sa gomilama zagonetki koje često ni sam autor ne ume da odgnonetne bez pomoći tkzv. ''savremenih kritičara'' koji mu tumače sopstveno delo, a onda i ne čudi kada se nailazi na nerazumevanje i slabu čitanost takve poezije, Zoričine pesme, verujem, imaju budućnost. To su pesme prijemčive širem krugu čitalaca – svakome ko zna da čita otkucaje svog srca i tumači mapu svojih osećanja. Jer – za Zoricu između poezije, života i ljubavi je dvostruki znak jednakosti. Ona svoju poeziju živi. Poezija je razotkrivanje tananih struna njene duše. Vizija i predskazanje. Snovi i snohvatice. I pre svega ljubav, ljubav, ljubav... Poneki put, kao u pesmama posvetama (Malo selo ili Jedan dan) upravo zbog te njene ljubavi pesme na trenutak skliznu sa koloseka visokih normi koje je sebi postavila.

Nekim budućim antologičarima same se preporučuju pesme: Čarobna večera; Ah, kako pisati; Recept dana ili Neću da odeš. One nude neka sasvim nova poetska rešenja, ali i impresivne poetske slike koje dugo ostaju u sećanju po zatvaranju korica ove knjige.

Poezija Zorice Sentić se nalazi na sredokraći između Marije Pavlikovske - Jasnozevske, Marine Cvetajeve, Margaret Diras i Desanke Maksimović. To, što se njeno mesto ne može precizno locirati govori o samosvojnosti izraza, a društvo koje sam pobrojao o mogućnostima i pravcima Zoričine lirike.

Verujem da je knjiga ''UGASI TIŠINU'' samo početni korak. Naredne, mnogo veće i više, očekujem sa nestrpljenjem.


07.09.2005. Vasa Radovanović 

O Zorici Sentić

Značajan pesnik je za mene čovek čiji stihovi i misli potsećaju na moje detinjstvo sa uhom prilepljenom na školjku u kojoj tiho, tiho, žubori miris tišine. Eto, baš to je Zorica Sentić. Približila se mom uzoru Stevanu Raičkoviću.

Reči tiho zvone kao note Šopenove nokturne, potsećaju na žute nostalgične uspomene, i istovremeno nežnim nožem cepaju dušu.

Vladan Radoman 

Osluškivanje unutrašnjih tokova

Kakve to neobične reke teku kroz biće pesnika? Kakvi su snovi i stvarnost sa druge strane vremena? Kakav je osećaj kada se zaroni u jezero svetlosti?

Možda smo svi mi postavili sebi ta pitanja i možda još uvek tragamo za odgovorima ili ih slutimo u maglovita jutra ili suton letnjeg dana.

Zorica Sentić kroz svoje pesme uspešno traga za ovim odgovorima nudeći nove i nepoznate ukuse poetskog nektara. Ona dobro zna da je ćutanje najbolji način komunikacije sa onima koji najlepše na svetu znaju da ćute i da se kroz ćutanje u tišini dolazi do novih i nepoznatih saznanja.

A kada ugasite tišinu, čućete Zoričine unutrašnje tokove.

Aleksandar Popović 

O Tišini koju gasi Zorica Sentić

Zoricu poznajem kao Zo.
Samo sa listova njene knjige i sa svakodnevnicom obojenog žensko - poetskog ćaskanja putem kompjuterskog ekrana.
Zo poznajem kao slog.
Stvorenu za rimovanje... Na primer, Zo kao so, toliko neophodna... Zo kao go... kao oGOljeni stih, kao GOloruka pesnikinja, samo ona i reči, sama protiv svih poetskih pravila... Zo kao po... kao hod PO vodi, kao hod PO užarenom ugljevlju... takva joj je poezija, nestvarno prozračna i nedodirljivo vrela...

Zo kao do... do srca, do duše DOpiru njene poetski vajane reči... i konačno Zo kao to, baš TO vam je nedostajalo, takve reči, takva neka njena misao u svakodnevnici koju učimo da živimo.
Zo gasi tišinu na našem pesničkom nebu. Tihom grmljavinom njene ženske duše. Žestokim  šapatom svoje poetske strasti. Gromoglasnom istinitošću svoje ekstrovertne pesničke reči koja nosi radost obavijenu u ljušturu bolne prolaznosti i koja nosi bol istovremeno spuštajući  osmeh na čitaočevu dušu.

Gordana Vlajić

 

Srela sam je prvi put na sajtu, ne sećam se kojem, ustvari na više sajtova. Na poljskom, ona i ja. Ne znam poljski, želim da upoznam Zoricu.... i nisam je upoznala. Posle pročitane  zbirke ,,Ugasi tišinu" i mnogih njenih stihova, ne znam da li sam slušala muziku, gledala film, bila u galeriji slika, fotografija ili šta već...odustala sam. A možda je Zorica, čista energija, koja se kroz reči javlja u raznim oblicima. Neko je nekada rekao, pesnik je kao ptica... kada ti sleti na dlan ako ga ne prepoznaš, ode i nikada se više ne vrati. Srećom, prepoznala sam je, živi u meni.

Ljiljana Milosavljević

 

  

---

Pročitala sam više puta (zbirku pesama) ''Ugasi tišinU'' koju nam je darovala Zorica Sentić iz Cannes-a. Pronašla sam se u više pesama koje dolaze iz njenog srca. Pogodila je moje misli, pesmom; Oblačno vreme nad Parizom. Ili "Zastana vremeto na pet i sedumnaeset"

 

Sega mi dojde
deka sum i jas
malce
Makedonka
srpsko mleko me
zadoi
makedonsko mleko
go piese

 

Posebno me oduševljavaju ilustracije koje samo Ona zna da dočara. 'i naslika'! Kako napisati Ljubav''? jedan divan naslov ...i lepo ukomponovane reči... VOLI ME NA SRPSKOM... mislim da je fascinirala sve čitaoce koji su mogli da zavire u njenu dušu. Pesma koja je prevedena (kao i mnoge druge) na sve jezike sveta. Zorica pretače iz misli na papir sva svoja osećanja. Puna energije i ideja... Iako je kao dete došla i odrasla u FR. Cannu (i ostala do dan danas), nije zaboravila svoju rodnu grudu i dalje posvećuje rodoljubive pesme svom omoljenom gradiću. Što je za svaku pohvalu i odusevljenje. Onaj ko je prošetao njenim sajtom, taj se sigurno zadržao dugo! Sajt sa 5 *****, Od mene sve same pohvale na svakom polju u svakom trenutku.

I želim joj kao dugogodišnja čitateljka, sve naj-naj u njenom životu i daljem stvaralačkom radu. Pregršt lepih pesama i snop sjajnih želja od srca, želi,

 

Lepa Simić 

 

 

 

---

Zorica Sentić je žena kornjača koja sigurno, ženski i emotivno izlazi iz svog oklopa i radoznalim očima, polako, tiho i uporno traži ostatke osećanja, ostatke prošlosti da bi ih skupila na gomilu i od sitnih delića konstruisala mozaik. Njen mozaik sećanja na ljubav, mladost, detinjstvo....

Simbolima, nabacanim rečima koje pred očima čitaoca zaigraju i u momentu postanu slika, Zorica deli svoje viđenje prostora, vremena bezvremenski, melodično, usamnjenički. Zorica je dete, žena, majka, ljubavnica, topla, radosna što živi, hrabra.... Zorica i kada nije pred očima, ostaje prisutna kao svetlost koja pomaže nastavku života.

Zahvaljujem se Zorici što mi je ukazala poverenje mogugućnošću da iz prve ruke "uđem" u  njene reči i osetim njihovu igru kroz prevođenje.

 

Jelena Pavlović

 

 

 

---

Ponekad, vrlo jednostavno, čovek uzme knjigu i počne da čita. To je normalna pojava u ovom svetu. Ređe ta knjiga ugreje dušu. "Ugasi tišinU" upravo to radi. Čini mi se kao da je svaka pesma za mene napisana, da sam ja pisala... ali u suštini znam da Zoričini stihovi su mnogo lepši od onih koje sam legla na papir... Nekad ili sad...
Kad' se pročita do kraja razume se da Zoričina dobrota ima talenat za glavnog suparnika. Reči koje upotrebljavamo nas opisuju. "Ugasi tišinU" nam pokazuje Zoricu... Njenu suštinu, njenu prirodu. Ponekad to ne želimo da vidimo jer se bojimo šta ćemo upravo otkriti. Kada je Zo u pitanju, ne želimo ni da trepnemo kamoli da zatvorimo oči. Ta knjiga je ogledalo njene duše, njenih očiju kojima gleda i razume svakodnevni svet...

Ivana Bondžić

 

 

---

Jednog oktobarskog jutra dok sam se probijala kroz sajamsku gužvu i metež uobicajenu samo za sajam knjiga naišla sam na prazan prostor. Malo sam zastala da predahnem, a zatim krenula dalje. Ispred mene je stajala žena crne kose vezane u kiku sa očima koje su sijale i licem ozarenim nekom srećom. Širok osmeh i beli zubi, ekstravagantan šešir i energija koja zrači krasili su tu, na prvi pogled ekscentričnu ženu.

Zaustavila sam se opet i videla da se nalazim na štandu Dijaspore koji sam upravo i tražila. Tu su se uveliko održavale promocije pisaca u rasejanju, a kako ja radim na srpskoj televiziji koja se prikazuje preko satelita, bilo mi je interesantno da otpratim iste.

Narednu misao prekinula je baš ta interesantna žena sa šeširom koju sam odmah zapazila.

-‘Vi imate muziku, ja je čujem, čujem vašu muziku!’ - izustila je neobična indijanka sa kikama.

Ostala sam bez teksta. Odmah sam razumela šta mi je kazala. Ja sam već uveliko slušala muziku koja peva iz te radosne duše.

Naš razgovor krenuo je istog momenta. Čim su se energije prepoznale i mi smo već imale onaj osećaj kao da se znamo iz jednog od prošlih života, ako ih je uopšte i bilo…

Zorica je bila pokretač jedne humanitarne akcije ‘Darujmo reč’. Ovom akcijom Zorica je svim srcem poželela da oplemeni jednu zaboravljenu školsku biblioteku u selu Levosoju, kraj Vranja. To joj je i uspelo i prikupljen je priličan broj knjiga.

Ko je zapravo Zorica?

Zorica Sentić je jedna svestrana žena bogate biografije. Ona je srpkinja koja živi u Kanu i piše na srpskom jeziku. Ona je žena koju će nesumnjivo prevoditi na sve jezike….. Ona je pesnik, ona je muzika, ona je modni kreator i vajar. Ona vaja groždje i jabuke od platna. Verujete li ovo? Svaki njen šešir ima svoju priču….. svaki njen dan ima svoju muziku, svaka njena noć ima svoju tišinu.

Ugasi tišinU…
Ćutaću…….
Neću ništa reći
Ni reč ni dve
Slušaj u tišini
Slušaj sebe
Slušaj nju
Čuj nju
Čućeš tačno šta želiš
Jer u tebi je istina
Ako ne čuješ
MOŽEŠ DA ME POZOVEŠ
REĆIĆU TI SVE

Maja Ilić, novinar tv STV USA