Negde u Beogradu... negde u Kanu

Published on 20:29, 03/16,2009

Negde u Beogradu... negde u Kanu
 
Quelque part à Belgrade ... quelque part à Cannes

  
Prica o mom mačku Zo iz 2006.

Nadam se da većina vas razume mačji jezik, tako da nam nije potrebno puno reči u ovoj istinitoj BAJCI
ni jedna slika nije montirana
pokušala sam da čitam to što ne piše, da čujem što se ne... al' se čuje
pokušala da ČITAM to što MACE meni/ nama govore
pokušala
da l' sam uspešno čula, saznaću kroz vaše odgovore
 
 
L'histoire de mon chat Zo
espère que la plus part de vous comprennent la langue des chats
ainsi nous n' avons nul besoin de trop de mots dans ce vrai conte
aucune photo truquée
j'ai essayé de lire ce qui n'est pas écrit , d' entendre ce qui n'est ...mais s'entend
j'ai tenté de lire ce que les chats me /nous parlent
j'ai tenté
ai-je réussi à entendre, je le saurai dans vos réponses
 
(fotografija - Biliana Rakočević) 
Jednoga dana, aerodrom Nica .... pet sati
Un jouraéroport de Nice ... 5 h du mat 
 
 AVEC MES DEUX PLUS BEAUX ROMANS DAVID ET MIKAEL
SA MOJA DVA NAJLEPŠA ROMANA, DAVIDOM I MIKAELOM
 
***
 
 Jednoga dana negde u Beogradu
Un jour quelque part à Belgrade
 
***
 
Šta li misli moj mačak Zo?
Que pense mon chat Zo?
 
***
 
Valjda se on nešto pita ....
Il se demande quelque chose ....
 
***
 
 Valjda je ljut malo....
Certainement un poil en colère ...
 
***
 
Al' zna Zo da ima sreću, on živi u kućici...
Mais Zo sait qu'il a de la chance, il vit dans la maisonnette...

 
 
***
 
Moj pametni mačak Zo
Intelligent mon chat Zo
 
***
 
Mačak Zo odustao...
Zo abdique...
 
***
 
 Mačak Zo rešio da putuje...
Chat Zo a decidé de partir en voyage...
 
***
 
Uporno sedeo u koferu...
Il est resté longtemps, très longtemps dans la valise...
 
***
 
Uzalud, mesta nije bilo u mom koferu...
Malheureusement pas de place dans mes bagages...
 
***
 
Zo čeka... a šta?...
Zo attend ... mais quoi ?...
 
***
 
 Tužan Zo spava i sanja
Triste Zo dort et rêve 
 
***
 
 Poslednja slika mačka Zo
Dernière photo de mon chat Zo
 
***
 
Winka traži Zo.... negde u Beogradu
Winka cherche Zo...quelque part à Belgrade
 
***
 
 Gospodja Winka i ja, slika pre mog polaska
Madame Winka et moi, photo avant mon départ 
 
***
 
 Ja se vratila domu mome... negde u Kanu
je suis revenue à ma maisonnette ...quelque part à Cannes 
 
---
 
To je jedna lepa priča, gde su reči suvišne
 priča za one koje razumeju mačji jezik
istinite slike bez trikova, i sve su nastale tim redosledom
ako ste sreli Zo, recite mu da se vrati, vratila se ja ... u Beograd
i recite mu, da sam znala kraj priče, ja bih ga drugačije napisala!
 
c'est une trop belle histoire où les mots seraient de trop
une histoire pour tous ceux qui comprennent la langue des chats
images vraies sans trucage et réalisées dans l' ordre
si vous avez croisé Zo, dites lui de revenir
je suis revenue moi...à Belgrade
et dites lui que si j' avais su cette fin d'histoire avant ...
j' aurais gratté une autre!


Šta uraditi kada se nakupi đubre koje niko ne odnosi?

Published on 11:42, 03/12,2009

Šta mislite o priči sa ovih fotografija?
 
 
 
 
 
 

 

 

 

 

 

 

 


 


 

 





















































Igor Rems, Blumen

Published on 13:34, 03/09,2009

 
 
Svim damama, za 8. mart
 
Igor Rems 


Bajka za Božić

Published on 13:20, 03/09,2009

Bajka za Božić

  Paulo Coelho 
Translated by /Prevod srpski 

Zorica Sentić @ Gordana Vlajić

 

Stara legenda kaže da je, nekada davno, u jednoj zemlji, koju danas zovemo Austrija, živela porodica Buckhard koju sačinjavahu čovek, žena i dečak.  
Bili su zabavljači i naročito su imali posla o Božiću: govorili su poeziju, pevali balade starih trubadura, žonglirali da razvesele okupljeni narod... 
Ali avaj, nikada im ne bi preteklo novca za poklon njihovom mališanu. Otac je, stoga, tešio sina rečima: - « Znaš li zašto se torba Božić Bate nikada nije ispraznila, a toliko ima dece na svetu? Zato, sine moj, što je od torbe pune igračaka mnogo dragocenija torba puna « nevidljivih darova». 
I tako, te noći, te radosne Božićne noći, kada Deda Mraz donosi slogu, sreću, spokoj... kada pokušava da razmrsi zamršeno, kada tamo gde nedostaje ljubavi, posejava nadu... kada tamo gde budućnost izgleda mračna, on donosi svetlost..., a u svako dečije srce, lagano spušta semenje vere... u toj noći, nastavljao je otac svoju besedu dok ga je sin netremice slušao, - ne zaboravi nikada, nikada, da kada god mine Božić, treba da smo srećni što smo živi, što je prošao još jedan koji smo proslavili... što je minuo još jedan Božić povodom kojeg smo i mi ljudima darivali radost, našom igrom i našom pesmom. Radost jeu davanju, sine moj.» 
Vreme je prolazilo. Jednoga dana, kao već poodrastao dečak, prolazio je sa ocem i majkom pored velelepnog samostana Melk koju su vredni neimari tek gradili. 
- « Oče, da li se sećate, - pitao je dečak koji je postajao mladić, - da li se sećate kada ste mi kao malom pričali priču o Deda Mrazu i njegovim najdragocenijim nevidljivim darovima ? Mislim da sam upravo sada i ja dobio jedan takav poklon. Kako drugačije da objasnim da se u meni probudila želja da postanem sveštenik, da moj poziv bude poziv Božijeg sluge. Da li biste mi zamerili da, evo sada, upravo sada, načinim prvi korak ka mojoj nameri? Otac je samo klimnuo glavom. Majka takođe. Porodica je poštovala sinovljevu želju. 

Već narednog sekunda, zajedno pokucaše na dveri samostana i kaluđeri ljubazno i sa mnogo ljubavi primiše mladog Buckharda na početničko tihovanje. Slučajno ili ne, beše to baš veče uoči Božića. I baš tada, te Badnje večeri, dogodilo se čudo u samostanu Melk. Marija, koja nosaše detešce Isusa na rukama, reši da te noći poseti samostan. 
Poneti ovolikim čudom i čašću, svi kaluđeri stadoše u red, dugi red, i jedan po jedan pokloniše se ispred Bogorodice da odaju počast Mariji i detetu. Ničice padoše na kolena u dugoj koloni.
Jedan po jedan bi ustajali i pokazivali Bogorodici lepote samostana i veštine svoga umeća. Prvi je pokazivo freske koje su ukrašavale to sveto mesto, drugi donese Sveto Pismo, pisano i naslikano rukama kaluđera, treći ispriča… sva imena svetaca. 
Na kraju reda, mladi Buckhard čekao je uznemirno. Njegovi roditelji su bili skromni, behu tako jednostavna porodica, i jedino što su ga naučili, bilo je da žonglira, da baca po nekoliko loptica u vis, da ih premeće iz jedne u drugu ruku, da gleda u onu koja je najviša tačka ka nebu i da pazi da mu ni jedna ne ispadne. 


Izvinjavao se i izvinjavao siroti Buckhard. Pognute glave i rumenih obraza, objašnjavao je da je sin starog žonglera i da ga je sram što će okaljati ugled samostana i kaluđera. 
U dubini srca, on je osećao da bi i on... možda... mogao... nešto posebno da daruje Bogorodici i Isusu. Otuda nije izdržao. Pobedio je stid i osećujući prekorne poglede svoje samostanske sabraće, on je lagano izvadio četiri narandže iz džepa i počeo da ih baca i prihvata, jednu, drugu, treću, četvrtu... narandže su formirale lepi polukrug u vazduhu, poput oreola... Buckhard gotovo da nije disao strepeći da ne ispusti neku narandžu, plašeći se da bi nečim mogao da pokvari ovaj savršeni sklad jave i sna.
 

U tom trenu, dete Isus poče radosno da plješće ručicama... Bogorodica pođe prema Buckhardu i pruži mu detešce iz svog naručja. Dete se i dalje neprestano osmehivalo. 

I ovde se negde završava legenda. Kaže samo da od tada, od tog čuda, svakih dve stotine godina, ponovo jedan novi Buckhard pokuca na vrata samostana. I noć uoči Božiča, Bogorodici i malenom Isusu u čast, pokaže čemu ga je porodica naučila. I kažu da je to uvek nekakvo čudo, koje liči na oreol... za nekog novog sveca koji je za života umeo da ceni nevidljive ali najvrednije Božije darove. 


***
 
 


Ruža crvene boje

Published on 09:58, 03/09,2009

Pozdrav svim damama od prof. Stojanke Aleksić ovom ružom ubranom u Kosovskoj Mitrovici.