Darujmo reč

  Paulo Coelho 
Translated by /Prevod srpski 

Zorica Sentić @ Gordana Vlajić

 

Stara legenda kaže da je, nekada davno, u jednoj zemlji, koju danas zovemo Austrija, živela porodica Buckhard koju sačinjavahu čovek, žena i dečak.  
Bili su zabavljači i naročito su imali posla o Božiću: govorili su poeziju, pevali balade starih trubadura, žonglirali da razvesele okupljeni narod... 
Ali avaj, nikada im ne bi preteklo novca za poklon njihovom mališanu. Otac je, stoga, tešio sina rečima: - « Znaš li zašto se torba Božić Bate nikada nije ispraznila, a toliko ima dece na svetu? Zato, sine moj, što je od torbe pune igračaka mnogo dragocenija torba puna « nevidljivih darova». 
I tako, te noći, te radosne Božićne noći, kada Deda Mraz donosi slogu, sreću, spokoj... kada pokušava da razmrsi zamršeno, kada tamo gde nedostaje ljubavi, posejava nadu... kada tamo gde budućnost izgleda mračna, on donosi svetlost..., a u svako dečije srce, lagano spušta semenje vere... u toj noći, nastavljao je otac svoju besedu dok ga je sin netremice slušao, - ne zaboravi nikada, nikada, da kada god mine Božić, treba da smo srećni što smo živi, što je prošao još jedan koji smo proslavili... što je minuo još jedan Božić povodom kojeg smo i mi ljudima darivali radost, našom igrom i našom pesmom. Radost jeu davanju, sine moj.» 
Vreme je prolazilo. Jednoga dana, kao već poodrastao dečak, prolazio je sa ocem i majkom pored velelepnog samostana Melk koju su vredni neimari tek gradili. 
- « Oče, da li se sećate, - pitao je dečak koji je postajao mladić, - da li se sećate kada ste mi kao malom pričali priču o Deda Mrazu i njegovim najdragocenijim nevidljivim darovima ? Mislim da sam upravo sada i ja dobio jedan takav poklon. Kako drugačije da objasnim da se u meni probudila želja da postanem sveštenik, da moj poziv bude poziv Božijeg sluge. Da li biste mi zamerili da, evo sada, upravo sada, načinim prvi korak ka mojoj nameri? Otac je samo klimnuo glavom. Majka takođe. Porodica je poštovala sinovljevu želju. 

Već narednog sekunda, zajedno pokucaše na dveri samostana i kaluđeri ljubazno i sa mnogo ljubavi primiše mladog Buckharda na početničko tihovanje. Slučajno ili ne, beše to baš veče uoči Božića. I baš tada, te Badnje večeri, dogodilo se čudo u samostanu Melk. Marija, koja nosaše detešce Isusa na rukama, reši da te noći poseti samostan. 
Poneti ovolikim čudom i čašću, svi kaluđeri stadoše u red, dugi red, i jedan po jedan pokloniše se ispred Bogorodice da odaju počast Mariji i detetu. Ničice padoše na kolena u dugoj koloni.
Jedan po jedan bi ustajali i pokazivali Bogorodici lepote samostana i veštine svoga umeća. Prvi je pokazivo freske koje su ukrašavale to sveto mesto, drugi donese Sveto Pismo, pisano i naslikano rukama kaluđera, treći ispriča… sva imena svetaca. 
Na kraju reda, mladi Buckhard čekao je uznemirno. Njegovi roditelji su bili skromni, behu tako jednostavna porodica, i jedino što su ga naučili, bilo je da žonglira, da baca po nekoliko loptica u vis, da ih premeće iz jedne u drugu ruku, da gleda u onu koja je najviša tačka ka nebu i da pazi da mu ni jedna ne ispadne. 


Izvinjavao se i izvinjavao siroti Buckhard. Pognute glave i rumenih obraza, objašnjavao je da je sin starog žonglera i da ga je sram što će okaljati ugled samostana i kaluđera. 
U dubini srca, on je osećao da bi i on... možda... mogao... nešto posebno da daruje Bogorodici i Isusu. Otuda nije izdržao. Pobedio je stid i osećujući prekorne poglede svoje samostanske sabraće, on je lagano izvadio četiri narandže iz džepa i počeo da ih baca i prihvata, jednu, drugu, treću, četvrtu... narandže su formirale lepi polukrug u vazduhu, poput oreola... Buckhard gotovo da nije disao strepeći da ne ispusti neku narandžu, plašeći se da bi nečim mogao da pokvari ovaj savršeni sklad jave i sna.
 

U tom trenu, dete Isus poče radosno da plješće ručicama... Bogorodica pođe prema Buckhardu i pruži mu detešce iz svog naručja. Dete se i dalje neprestano osmehivalo. 

I ovde se negde završava legenda. Kaže samo da od tada, od tog čuda, svakih dve stotine godina, ponovo jedan novi Buckhard pokuca na vrata samostana. I noć uoči Božiča, Bogorodici i malenom Isusu u čast, pokaže čemu ga je porodica naučila. I kažu da je to uvek nekakvo čudo, koje liči na oreol... za nekog novog sveca koji je za života umeo da ceni nevidljive ali najvrednije Božije darove. 

***