Priča o Siniši

Published on 16:41, 05/08,2008

 

Na dobrotvornoj gala-večeri, na kojoj su se prikupljala sredstva za školu za decu sa posebnim potrebama, otac jednog od učenika podelio je sa prisutnima priču koju neće zaboraviti niko ko je tada prisustvovao tom događaju.

Pošto je zahvalio školi i njenom predanom osoblju, postavio je sledeće pitanje: "Ako nije ometena spoljašnjim uticajima, sve što priroda stvori je savršeno kreirano. Ali moj sin Siniša ne može da nauči sve one stvari koje mogu druga deca. Nije u stanju da razume i uradi sve ono što i njegovi vršnjaci. Gde je tu prirodni poredak stvari, kada se radi o mom sinu"?

Publika je utihnula posle tog pitanja. Otac je nastavio: "Verujem da se, kada telesno i umno invalidno dete, poput mog Siniše, dođe na svet, prilika za iskazivanje istinske ljudske prirode sama javi i pokaže, i to u vidu načina na koji drugi ljudi tretiraju to dete".

 

Potom produži: Siniša i njegov otac šetali su pored parka, gde su neki dečaci, koje je Siniša inače poznavao, na terenu igrali fudbal. Siniša je upitao oca: "Šta misliš, tata, da li bi me pustili da igram sa njima"?

Sinišin otac je znao da većina dečaka ne bi želela da neko kao Siniša igra u njihovoj ekipi, ali je isto tako vrlo dobro znao koliko bi njegovom sinu značilo da mu dozvole da zaigra, i koliko bi mu to samo dalo toliko potrebni osećaj pripadnosti i samopouzdanja, uverenje da od društva biva prihvaćen uprkos svom invaliditetu. Sinišin otac je prišao jednom od dečaka pored aut-linije i upitao (ne očekujući previše) da li bi i Siniša mogao da zaigra sa njima. Momčić se u neverici okrenuo prema igralištu i rekao: "Znate šta, gospodine, mi gubimo sa 4:1, a bliži se i kraj drugog poluvremena. Pa,..., može da igra za našu ekipu, pokušaćemo da ga postavimo na poziciju levog beka".

Siniša se malo namučio hodajući do ekipe, ali je sa širokim osmehom obukao dres svog tima. Otac ga je ozaren gledao sa majušnom suzom u oku i osećajem narastajuće topline u grudima. Dečaci su mogli jasno da vide i osete sreću ovog čoveka, ganutog oca koji radosno gleda kako njegov sin biva priman u njihov tim. Pri kraju utakmice Sinišina ekipa je dala gol iz jedne brze
kontre, ali je još uvek gubila sa dva gola razlike. Siniša je pokrivao levu stranu polovine terena. Iako nikakve akcije tuda nisu išle, on je očito bio u euforičnom raspoloženju jer je dobio priliku DA BUDE u igri, na travnatom tepihu; razvukao je osmeh od uva do uva, dok mu je otac mahao sa tribine. U samoj završnici Sinišina ekipa je opet postigla gol, dakle, gubila je samo sa 4:3! Sada, sa jednim golom u minusu, smešila im se prilika za eventualno izjednačenje u zaustavnom vremenu od 5 minuta. I zaista, dosuđen je penal za Sinišin tim i dečaci su stali da se pogađaju ko će ga izvesti. Pade ideja da puca Siniša, ali uz veliki rizik da izgube utakmicu!? Na opšte iznenađenje - Siniši je ipak data lopta! Svi su znali da je to bila nemoguća misija, jer Siniša nije ni umeo pravilno da šutira, a kamo li da pogodi okvir gola i da prevari golmana. Ipak, kad je Siniša stao iza lopte, protivnički golman je, shvativši da Sinišina ekipa svesno reskira poraz radi tog jednog jedinstvenog trenutka u Sinišinom životu, odlučio da se baci u pogrešnu stranu kako bi lopta ipak ušla u mrežu. Siniša je uzeo zalet, zamahnuo i... traljavo zakačio loptu, koja je polako krenula ka suprotnoj stativi. Utakmica bi u ovom trenutku bila praktično rešena, jer je lopta bila spora i većina protivničkih igrača bi je mogla sustići. Medjutim, i oni su se kretali sasvim lagano, pa svi gledaoci povikaše: "Siniša, Siniša, trči za njom, Siniša, trči, stigni je, stigni! Trči, trči, i ćušni je u mrežu! Nikada pre u svom životu Siniša nije toliko brzo trčao, uspeo je, na jedvite jade, da stigne do nje pre nego što je završila u gol-autu. Doteturao se i širom otvorenih očiju, zadihan, upitnog pogleda, zastao da vidi šta će dalje. Svi graknuše: "Šutni je, šutni je u gol! Uhvativši dah, Siniša je vidno potresen, naprežući zadnje snage, kao u nekom delirijumu, magnovenju, nekako umirio loptu, zahvatio je unutrašnjom stranom stopala i... i smestio je u mrežu! Muk,... , a onda provala... prasak - svi skočiše: "Siniša, Siniša, bravo, Siniša!" Zajapurenom i preneraženom Siniši priskočiše svi saigrači, grleći ga, ljubeći ga i slaveći ga kao heroja koji je spasao svoj tim od poraza. "Tog dana...", okončavajući svoju priču s drhtajem u glasu potreseni otac, dok su mu se suze kotrljale niz lice, "... dečaci obeju ekipa doneli su komadić prave ljubavi i humanosti u ovaj svet".

Siniša nije preživeo do sledećeg leta. Umro je još iste zime, nikada ne zaboravivši da je bio heroj, da je zbog toga njegov otac bio presrećan i pamteći kako je svog malog heroja dočekala oduševljena majka, grlivši ga plačući od sreće!



Dodatak priči:

Svi šaljemo i prosleđujemo stotine viceva, smešnih poruka, gegova i spotova putem e-maila, onako rutinski, bez razmišljanja, a kada dođe do toga da pošaljemo poruke o životnim izborima, tu oklevamo...

Nasilje, vulgarnosti, bizarnosti i česte opscesnosti slobodno prolaze i kolaju internetom, ali javna rasprava o uljudnosti najčešće i ne stiže u naše škole, ni na naša radna mesta. Šteta.

Ako sada razmišljate o tome da li da prosledite ovu poruku, Vi, najverovatnije, birate ljude u svom adresaru koji su "prikladni" za to, dakle, one koji su "podesni" za ovu vrstu pošte.

Ali osoba koja Vam je ovo poslala veruje da svi mi možemo uticati na to da se stvari promene.

Svi imamo na desetine prilika svakog dana da pomognemo da se ostvari taj "prirodni poredak stvari".

Tako mnogo, naizgled beznačajnih, susreta između dvoje ljudi stavlja nas pred izbor: Preneti malu iskru ljubavi i humanosti na drugog ili izbeći datu priliku, ostavivši tako svet još malo hladnijim?

Stari mudrac je rekao da se svako društvo prosuđuje i ceni po tome kako tretira svoje najunesrećenije pojedince.

Pročitavši sve ovo, Vi sada imate mogućnost da izaberete jednu od tri ponuđene odluke:

1. Izbrisati
2. Zadržati
3. Proslediti


KNJIGA O DESANKI MAKSIMOVIĆ

Published on 09:48, 05/07,2008

U KRASNOJARSKU OBJAVLJENA KNJIGA O DESANKI MAKSIMOVIĆ

MOSKVA, 6. maja 2008. (Tanjug) - U Krasnojarsku će 16. maja biti obeležena 110. godišnjica rođenja Desanke Maksimović, najavio je u izjavi Tanjugu publicista, prevodilac srpske književnosti i magistar filologije Sergej Ščeglov, čija je nova knjiga o srpskoj pesnikinji u tom gradu predstavljena početkom maja.

U knjizi "Ostaviću vam jedino reči" autor, čija je magistarska disertacija bila posvećena Desanki Maksimović (1898-1993), uvodi čitaoca u svet srpske poezije i umetničke kulture, neraskidivo povezanih u 20. veku sa istorijom ruske emigracije u Jugoslaviji.

Uz druge stihove, u knjizi je objavljen i prevod pesme mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija (Radovića) posvećen Desanki Maksimović i sećanje na pesnikinju Miodraga   Pavlovića, Stevana Raičkovića, Duške Vrhovac, Slobodana   Rakitića i drugih.

Prvi put u knjizi su objavljeni do sada neobjavljivani stihovi "Letopis", "Hor neprijatelja", "Zašto ćutite" napisani 1948. godine u vreme konflikta Staljina i Tita i prvi put su predstavljene i fotografije iz porodičnog albuma, koje je autor dobio od porodice srpske pesnikinje.

U predgovoru knjige šef katedre za slavistiku na Beloruskom državnom univerzitetu dr Ivan Čarota ističe da je Ščeglov uspeo verno da odredi karakteristične crte ličnosti pesnikinje i da izdvoji "znake raspoznavanja" njenog stvaralaštva.

"Desanka je svojim stvaralaštvom ujedinila predstavnike raznih pokoljenja, različitih profesija, koji žive u različitim zemljama i kontinentima, ujedinila ih je u jednu neformalnu zajednicu ljudi, zaljubljenih u njenu poeziju i u srpsku književnost", kaže Ščeglov.

Knjiga je izdata u okviru projekta "Balkanski dnevnik. Sibirski fajlovi", Kulturnog centra "Krasnojarsko Voskresenije", u saradnji sa ambasadom Srbije u Rusiji, Upravom za odnose sa javnošću administracije Pokrajine Krasnojarsk, krasnojarske eparhije Ruske pravoslavne crkve i uz pomoć kompanije "Krascvetmet".

Ščeglov, koji je polovinom 2006. godine izabran za dopisnog člana Akademije nauka i umetnosti, zahvalio je na pomoći i Čaroti i rođakama Desanke Maksimović - Branislavu Milakara i Radmili Petrović, kao i novinaru Alekseju Čurilovu.

On je zahvalio i umetnici Olji Ivanjicki, potomku ruskih emigranata, koja je specijalno za knjigu napravila portret Desanke koji krasi omot knjige.

Na poziv Udruženja književnika Srbije, Ščeglov će na jesen učestvovati na 45. Međunarodnom susretu pisaca u Beogradu, kada će predstaviti svoju novu knjigu.

Knjiga će, kako najavljuje, biti predstavljena i u ambasadi Srbije u Moskvi, u "Ruskom Domu" u Beogradu, beogradskoj školi "Desanka Maksimović" i u Desankinoj rodnoj Brankovini.


Tanjug, Moskva-Krasnojarsk
Izvor: agencija za štampu "Teritorija Kulture" kultoria@mail.ru


Гроф Радован Дудварски - Лебови на прозору

Published on 09:41, 04/30,2008

 ЛЕБОВИ НА ПРОЗОРУ

Испод глечера облака
пољубац мој чедан,
топао као хлеб,
а поглед уперен у даљине
у којој се бачка равница
љуби са хоризонтом.

Мој пријатељу!
Педесет лета су надгробне плоче,
и живот шарен
као најлепша песма
из срца раскиданог
да га ни једна моја реч
не може очарати.
Лебови ми и данас замиришу цвећем,
богато,
са житом
и са крви.

Лебови на прозору код Премислава,
Преме пекара, Алабурића,
молитва моја хришћанска
у граду родном.
Црквене ноћи педесетих,
данас певају радост
на једно време
што навек спава ми на срцу,
као и широки црни шешири
што их носе моји сељаци,
и матер,
што ми уморном руком
у косу завичај просу,
да и данас у мени потпири
неку жалост, што понекад
мути моје видике.

У срцу ми оста жаока тог времена,
материне очи пуне звезда,
и зрака,
а шапат што се слива пољупцем
и данас диже и води
на незнан млечни пут,
док јој на уснама руди
сласт мога рођења.

О, уклети хлебу
што те данас благосиљам,
благодаран у ручицама црним
што топло за животом жуде
у улици што мирише на леб
сећам те се као драгане у успомени,
болно.
Велико је то моје Небо
наше самоће и снова,
по коме је Хришћански бог
тако ретко ходао
као да га нису дотицала
срца машина у нашим дечјим грудима,
жалост наших желудаца
за топлим лебовима,
руменим од сунчевих залазака
док се чека да се лебац
извади из пећи.

Још један хлеб
с којим отиче сурови дан
што кљувао је као крагуј наша срца.
Опрости мајко!
Ниси ти крива,
што ова далека времена
данас личе на музику,
која спаја све покидане везе
наших јужних страна,
јер младост ми је из те крви поникла
као црвене булке,
и сан детињства
што га ни топовске канонаде
не могу разнети.
Имам све златне карике,
што спајају
нашу црну распуклу земљу предака
и тужну баладу,
с тужних родних страна,
да садашњост везем
буном на прошлост,
ал' певам радошћу и смехом
а не мржњом и презирањем.

Румени наши лебови
у „Премином“ прозору
родно моје вино пуно тужног миља,
прснуће ланаца понос
што је рађало јауке,
вечна хармонијо моје душе,
и романтични фењер
за срце моје
што ми не да да спавам.
Не, нећу више те зоре
што ми не дају да спавам!
Ја хоћу да изађем из себе
и нећу да умрем за тај лебац,
јер сам пијан од живота,
и хоћу пешке,
каљавим друмом
да почнем да скидам животне скеле,
ако ми судба бар једном буде милостива,
па да осетим срце моје,
по први пут,
уздрхти
немирно,
као застава на пасату.
Јесен је.
У башти падају дозрели ораси.
Уз прозор багрем је црвен
као да су облаци пали на моју крв.
Топли лебови на прозору Етелке и Премислава
остају и надаље иста звезда
ал' постају све мањи у мом сазвежђу
као чамац што се Тисом удаљује од ње.
Схватам,
да сањалачка птица у мени
постаје уморна.
Одстрелит ћу зору са крила,
пољубити месечеву златну плочу
и отићи да осамљено лутам
далеким друмовима.
Ваљда ће Бог отворити ми очи
тамо где је престао мој сан,
бар због мог пустоловног срца.
 


http://www.poetabg.com/htm/clanovi/dudvarski_frof_radovan.html


Ljubav - Amour - Love

Published on 15:46, 04/29,2008

 
 


Darujmo reč
 
http://darujmorec.blog.rs/blog/darujmorec
 


Darujmo reč

http://darujmorec.blog.rs/blog/darujmorec



Darujmo reč

http://darujmorec.blog.rs/blog/darujmorec
 


Darujmo reč

http://darujmorec.blog.rs/blog/darujmorec
 


fotografije preuzete sa
http://bonsai.blog.rs/blog/bonsai



da!
ovo je reklama, al' ne prodajem ništa...
Ljubav se ne može kupit...
Zorica Sentić




Castle Schloss Neuschwanstein - Kada slike govore

Published on 12:57, 04/23,2008

Castle Schloss Neuschwanstein
 
http://www.youtube.com/watch?v=aKzDEgscFEc
 
 
 
 
 
kada bih ovde otišla ...
al’ Ne
ne bih da odem sama
ne znam dal' bih se vratila
na poslednjem spratu bih
napisala
moj poslednji stih
pre nego krenem
bacila bih ključeve
zauvek
i gore do Nebesa
zaspala
al' ne sama
Ne!


Zorica Sentić

 
*

slika...
nekada meni progovori....
i ja samo dam ruku svoju
ona zapiše reči
il' je to odjek reči
reči koje slika izgovori...
il' to ja čujem...

***