Darujmo reč

 ЛЕБОВИ НА ПРОЗОРУ

Испод глечера облака
пољубац мој чедан,
топао као хлеб,
а поглед уперен у даљине
у којој се бачка равница
љуби са хоризонтом.

Мој пријатељу!
Педесет лета су надгробне плоче,
и живот шарен
као најлепша песма
из срца раскиданог
да га ни једна моја реч
не може очарати.
Лебови ми и данас замиришу цвећем,
богато,
са житом
и са крви.

Лебови на прозору код Премислава,
Преме пекара, Алабурића,
молитва моја хришћанска
у граду родном.
Црквене ноћи педесетих,
данас певају радост
на једно време
што навек спава ми на срцу,
као и широки црни шешири
што их носе моји сељаци,
и матер,
што ми уморном руком
у косу завичај просу,
да и данас у мени потпири
неку жалост, што понекад
мути моје видике.

У срцу ми оста жаока тог времена,
материне очи пуне звезда,
и зрака,
а шапат што се слива пољупцем
и данас диже и води
на незнан млечни пут,
док јој на уснама руди
сласт мога рођења.

О, уклети хлебу
што те данас благосиљам,
благодаран у ручицама црним
што топло за животом жуде
у улици што мирише на леб
сећам те се као драгане у успомени,
болно.
Велико је то моје Небо
наше самоће и снова,
по коме је Хришћански бог
тако ретко ходао
као да га нису дотицала
срца машина у нашим дечјим грудима,
жалост наших желудаца
за топлим лебовима,
руменим од сунчевих залазака
док се чека да се лебац
извади из пећи.

Још један хлеб
с којим отиче сурови дан
што кљувао је као крагуј наша срца.
Опрости мајко!
Ниси ти крива,
што ова далека времена
данас личе на музику,
која спаја све покидане везе
наших јужних страна,
јер младост ми је из те крви поникла
као црвене булке,
и сан детињства
што га ни топовске канонаде
не могу разнети.
Имам све златне карике,
што спајају
нашу црну распуклу земљу предака
и тужну баладу,
с тужних родних страна,
да садашњост везем
буном на прошлост,
ал' певам радошћу и смехом
а не мржњом и презирањем.

Румени наши лебови
у „Премином“ прозору
родно моје вино пуно тужног миља,
прснуће ланаца понос
што је рађало јауке,
вечна хармонијо моје душе,
и романтични фењер
за срце моје
што ми не да да спавам.
Не, нећу више те зоре
што ми не дају да спавам!
Ја хоћу да изађем из себе
и нећу да умрем за тај лебац,
јер сам пијан од живота,
и хоћу пешке,
каљавим друмом
да почнем да скидам животне скеле,
ако ми судба бар једном буде милостива,
па да осетим срце моје,
по први пут,
уздрхти
немирно,
као застава на пасату.
Јесен је.
У башти падају дозрели ораси.
Уз прозор багрем је црвен
као да су облаци пали на моју крв.
Топли лебови на прозору Етелке и Премислава
остају и надаље иста звезда
ал' постају све мањи у мом сазвежђу
као чамац што се Тисом удаљује од ње.
Схватам,
да сањалачка птица у мени
постаје уморна.
Одстрелит ћу зору са крила,
пољубити месечеву златну плочу
и отићи да осамљено лутам
далеким друмовима.
Ваљда ће Бог отворити ми очи
тамо где је престао мој сан,
бар због мог пустоловног срца.

 

 

 

 

 

 

 

fotografije preuzete sa

Srbija

to nije jedna zemlja
to nije
nije jedna zemlja kao ostale
to je jedno veliko srce
koje kuca
u ritmu ljubavne priče
ostatka sveta
Srbija
nije zemlja ...
to je moja zemlja!

*

"ako hoćeš da upoznaš jedan narod slušaj njegovu muziku"

PLATON

ako želiš da znaš ko sam
čitaj me

Zorica Sentić

Iz zbirke " IgračkI "
u pripremi... privremen naslov

 

------

 

ce n'est pas un pays
non
non pas un pays comme les autres
c'est un grand coeur
qui bat
aux rythmes des amours
du reste du monde
la Serbie
pas un pays ...
c'est mon pays !

*

"si on veut connaître un peuple il faut connaître sa musique" PLATON

si vous voulez savoir qui je suis

lisez moi

Zorica Sentić

tiré de mon recueil "JouetS"en prépa ...titre provisoire

 

***

 

Srbija


 toa nee edna zemja
  toa nee
nitu edna zemja kako ostanatite
taa e edno golemo srce
  koe cuka
vo ritmot na ljubovnota prikazna
od ostatokot na svetot (od preostanatiot svet)
  Srbija
  nee zemja...
  toa e moja zemja!
 
Zorica Sentić

sa srpskog na makedonski prevela
Paraška Dimitrievska Pejčić

TO NIJE MOJ SVET

Ne poznajem ja više ove ljude i
Ne sadim ja to đule preseloga hleba;
Ne pržim ja tu baštu k’o pustinju gde je
Život suv i vreo kao kamen
Upekao na vrisku kud se vonjave stope
Razlivaju pod rastopljenim zracima
Pospanoga Sunca.

Nije zbog mene ova ravnica i zemlja pusta,
Nisam ja potomak raspomamljenog gneva,
Ne otimam ja iz dečijih usta,
Niti je moja Zemlja kurva koja sa sotonom
zagrljena peva.

Ne razapinjem ja na liticu greha,
Taj hropac učmao, isprebijan do smrti,
Ne čuvaju moji dedovi i oci pehar
Nabrekao od krvi, niti su im
Spomenici osvetom zastrti.

Ne plačem ja što mi spomen arlauče,
Kao granata iz mozga kreće,
Ni što se peče ko žrtveno jare
Detinjstvo moje dece;

Plačem jer vidim malo preostale sreće i
Plašim se da jadna poklekne, pogine,
Pa da od nje više ništa ne ostane.

 

 

Svetlana Pollak