Darujmo reč

 ЛЕБОВИ НА ПРОЗОРУ

Испод глечера облака
пољубац мој чедан,
топао као хлеб,
а поглед уперен у даљине
у којој се бачка равница
љуби са хоризонтом.

Мој пријатељу!
Педесет лета су надгробне плоче,
и живот шарен
као најлепша песма
из срца раскиданог
да га ни једна моја реч
не може очарати.
Лебови ми и данас замиришу цвећем,
богато,
са житом
и са крви.

Лебови на прозору код Премислава,
Преме пекара, Алабурића,
молитва моја хришћанска
у граду родном.
Црквене ноћи педесетих,
данас певају радост
на једно време
што навек спава ми на срцу,
као и широки црни шешири
што их носе моји сељаци,
и матер,
што ми уморном руком
у косу завичај просу,
да и данас у мени потпири
неку жалост, што понекад
мути моје видике.

У срцу ми оста жаока тог времена,
материне очи пуне звезда,
и зрака,
а шапат што се слива пољупцем
и данас диже и води
на незнан млечни пут,
док јој на уснама руди
сласт мога рођења.

О, уклети хлебу
што те данас благосиљам,
благодаран у ручицама црним
што топло за животом жуде
у улици што мирише на леб
сећам те се као драгане у успомени,
болно.
Велико је то моје Небо
наше самоће и снова,
по коме је Хришћански бог
тако ретко ходао
као да га нису дотицала
срца машина у нашим дечјим грудима,
жалост наших желудаца
за топлим лебовима,
руменим од сунчевих залазака
док се чека да се лебац
извади из пећи.

Још један хлеб
с којим отиче сурови дан
што кљувао је као крагуј наша срца.
Опрости мајко!
Ниси ти крива,
што ова далека времена
данас личе на музику,
која спаја све покидане везе
наших јужних страна,
јер младост ми је из те крви поникла
као црвене булке,
и сан детињства
што га ни топовске канонаде
не могу разнети.
Имам све златне карике,
што спајају
нашу црну распуклу земљу предака
и тужну баладу,
с тужних родних страна,
да садашњост везем
буном на прошлост,
ал' певам радошћу и смехом
а не мржњом и презирањем.

Румени наши лебови
у „Премином“ прозору
родно моје вино пуно тужног миља,
прснуће ланаца понос
што је рађало јауке,
вечна хармонијо моје душе,
и романтични фењер
за срце моје
што ми не да да спавам.
Не, нећу више те зоре
што ми не дају да спавам!
Ја хоћу да изађем из себе
и нећу да умрем за тај лебац,
јер сам пијан од живота,
и хоћу пешке,
каљавим друмом
да почнем да скидам животне скеле,
ако ми судба бар једном буде милостива,
па да осетим срце моје,
по први пут,
уздрхти
немирно,
као застава на пасату.
Јесен је.
У башти падају дозрели ораси.
Уз прозор багрем је црвен
као да су облаци пали на моју крв.
Топли лебови на прозору Етелке и Премислава
остају и надаље иста звезда
ал' постају све мањи у мом сазвежђу
као чамац што се Тисом удаљује од ње.
Схватам,
да сањалачка птица у мени
постаје уморна.
Одстрелит ћу зору са крила,
пољубити месечеву златну плочу
и отићи да осамљено лутам
далеким друмовима.
Ваљда ће Бог отворити ми очи
тамо где је престао мој сан,
бар због мог пустоловног срца.