Darujmo reč

poštovani dragi Gospodine
oh, kad' bih znala
napisala bih to nešto
to nešto
što se ne piše
kad' bih znala
ali ne znam
ako nekada naučim
napisaću
ono nešto
obećano

zato Vas molim za malo stpljenja Gospodine
jer možda neću uspeti
ali sigurno znam
da ću ponovo pokušati
iduće godine u isto vreme
jedne noći u tom Belom gradu
uspeti neću možda
nit znati
ali pokušaću
to ne sumnjam
biće malo bizarno
u toj obećanoj pesmi
Gospodine, malo strpljenja
molim Vas do iduće godine u isto vreme
te iste jedne noći u našem Belom gradu

pokušaću
ako ništa...
napisaću bar jednu kraću pesmu
dragi moj filozofe
dragi Pišče
jer to, to što vi tražite
to se ne može kada se hoće
još manje kada neko
poželi
pisati je kao voleti
treba da je suđeno
da se dvoje zavole

ELEGIJA O G.


Nisam mogla danas da se ubijem.
Prvo što je Vaskrs.
Drugo, neviđeno mi se piškilo.
Malo, malo pa bih u wc.
Valjda sam zapatila upalu bešike.
Ili je to bilo od straha da ne umrem,
Što hoću da se ubijem.
Kažu, čovek u strahu hoće često da mokri.
Uglavnom,
Da nisam zaustavila auto
I svratila na benzinsku pumpu
Lokalnog lovatora
I lopova (u što je ovo sad pa bilo bitno?!)
Verovatno bih se ubila pa upišala
Ili obrnuto.
A to bi bilo ponižavajuće
Za moje potomke.
Majka im se upišana ubila
Majka im se mrtva upišala
Pošto sam svratila na tu
Benzinsku pumpu
Prestala sam da plačem
Da se morim zlomislima
O samoubistvu
Jer sam pokušavala da pišam
nad tim štrokavim čučavcem
a da se ne ugušim
da se ne isprskam mokraćom
sopstvenom
pa još
kada prska
meša se sa tuđom
odbija se o zapišani beton javnog klozeta
pazila sam da ne uflekam nove kožne mokasine
da turom ne dotaknem zapekle tragove tuđe razmazane stolice
po jeftinim i loše fugovanim pločicama
mada, kaže se govno
... dokle sam stigla?
Da! tragove razmazane stolice
različitih nijansi
ali da sad ne ulazim dublje u to...
bila bi to elegija o govnima
pardon, stolicama
a ne pesma o G.
gordosti
jedne prehlađene žene
o G.
ganutljivosti...
... nebitno...
O nekoj ženi
koja je htela da se ubije
i to je to.
Uglavnom
tako sam ja
misli o samoubistvu
odagnala mislima o stolici.
O govnima, zapravo.
I tu bi negde bio kraj elegije o G.

Gordana Č. Vlajić