ДАРУЈМО РЕЧ
ЈОШ
ЈЕДНО ВЕЧЕ СА ПЕСНИКИЊОМ ЗОРИЦОМ СЕНТИЋ
У
НАШЕМ ГРАДУ
Случајно, ако
постоје случајности, на Телевизији Врање видех песникињу Зорицу Сентић из
дијаспоре, препознах је по шеширу, њеној креацији, по осмеху, по речи
завичајној, и сазнах за вече које се зби неколико дана касније, у уторак, 9. марта
2010. у лепом, лепом простору Књижаре Библиотеке „Бора Станковић“ у Врању.
Похрлих, и не
погреших. И зато што се нађох у књигом уређеном простору, пространом и
племенитом књижарском кутку, и међу дивним младим људима, а у светлом сусрету
са песникињом широког срца и топлих очију и топлих руку, Зорицом Сентић, препознатљивој
и по шеширу и кикама с обе стране, које, узгред, бајковитом је чине и више. А руке
Њене и очи и срце, чинило ми се, обухватише читав град и сва села његова ове
вечери и снажније, и читав регион у исто време, и целу Србију, читавог човека, топлим,
драгим, љубљећим, љубљеће-великим загрљајем.
Године 2005.
Зорица нам стиже са првом књигом песама занимљивог и изазовног наслова „Угаси
тишинУ“, сада с новим песничким издањима „Угаси тишинУ“, „Угаси тишинУ бр. 2 ја
нâс волим“ и песничком прозом „Приче не приче“, и са још једним Послањем-Послушањем
– ДАРУЈМО РЕЧ. И вече се среза од Њених књига, Њених омамљујућих, светлих и
осветљавајућих речи, великих речи, људских речи, драгих речи, даровитих и
даровних и позивних на сусретање и примање и стварање и даровање, и од живе
акције среза се вече да се Дарује Реч Свакој Школи, Сваком Селу, Србији, Свуда,
Тамо Где Је Нема, КЊИГА – Тамо Где Се До Ње Тешко Долази. И што и најбоље од
најбољег би ове вечери, то су млади, наши, и из нашега града, као диљем, већ,
Србије, који Познаше Душу Акције и кренуше за њом, а са Песникињом. А Зорица
Сентић, драга нам песникиња и зато што је нарочито посебна, не само што је
наша, у нашем крају је и започела акцију Књига За Моје Село, Моје Левосоје, за
које је сакупила 3000 књига, па се проширила и раширила и још се шири по Србији
са добрим људима, библиотекама, медијима, као помоћницима: „Ви помало, а ја ћу
остало“, много пута поновила је и ове вечери Зорица – а и именом као да је
уписана у ову културну и социјалну и географску и историјску и филозофску и
људску велику причу ДАРУЈМО РЕЧ. „Могу ја зачас да оснујем невладину
организацију, али нећу. Хоћу да млади људи виде да се и без пара, без пара!
може урадити много, МНОГО. До Нобелове награде много!“
Градска
библиотека и медији градски, и, издвојено, Телевизија 017, и пријатељи из Позоришта
„Бора Станковић“ и Музичке школе „Стеван Мокрањац“, и млади људи – они најпријемчивије су са Првим Дароватељем
Речи – Зорицом Сентић, и још други. И истакнимо, треба! учитељ Зорице Сентић,
Милентије Петровић (Левосоје, 1963–1966), те вечери је пре вечери
донео пакетић књига Реч На Дар – први! Дивно, најдивније, дирљиво, право,
велико, учитељско. Учитељско.
А поштовану и
драгу нашу Францускињу-Земљакињу слушах и на Сајму књига прошлогодишњем у Жару
Њеном за ДАРУЈМО РЕЧ. Па дарујмо реч деци нашој и нашем селу и нашој Србијици и
нашој Зорици, не само што Зорица то хоће, него зато што и ми хоћемо, а Зорици
будимо захвални што нас је подсетила, и уверила, да нешто што и можемо и хоћемо
– и можемо и хоћемо!
Не погреших кад
кренух у ово вече највише људске поезије. А вратих се и са јабуком, живим
симболом вечери и свих сусрета Њених, како нам рече, са нашим срцем, људским
срцем. Сусретâ срца са срцем.
Хвала Зорици!
Македонки, јер је рођена у Скопљу, Српкињи, јер су јој родитељи Срби из
Левосоја код Бујановца, и Врањанки, јер је загрлисмо као своју и она нас,
Францускињи из Кана, јер тамо живи са својом породицом.
У Врању,
10. марта 2010.
Веселинка
Славковић Стојковић
***
Poštovana, draga Zorice,
Evo, vratih se, dođoh iz grada, sa slikama i zvucima spontane književne večeri
sklopljene s lepim poslom Darujmo reč! Odavno, ili i nikada, ne bejah na večeri
poput ove, na književnom susretu poput ovog. Da, svaki je susret književni
doživljaj duši poseban, ovaj je naročito poseban. Spontana i topla i zavičajna
duši je Vaša reč, draga i poštovana Zorice, pa i veče takvo beše, u skladu,
sasvim u skladu s njom, reči poetskom Vašom. Hvala Vam! I za ovu jabuku koju
ponesoh kući.
Topli pozdravi!
S poštovanjem i lepom zahvalnošću za reč, za veče,
Veselinka Stojković
***
DRAGA VESELINKA,
I DA SI JEDINA KOJOJ SE OVO VECE SVIDELO,
VREDELO JE BITI U VRANJU.
***
Da sam samo ja, a nisam, Draga Zorice,
Da, da samo sam ja, jedna ja, jedan posetilac, jedan saučesnik i jedan samislenik i jedan saosetilac, sapesnik, i još i još!... da samo sam ja sa radosnim radostima, punim radostima, toplim, dragim, vratila se sa večeri, ali nisam. Ne da sam sigurna, nego čuh, osetih, videh: na licima, u očima, u rečima, i rukama - ne beše to publika, ni slušaoci i gledaoci, nego jedinstvo s Vama, rečju Vašom, pojavom svetlom duše Vaše, srca. I pregnuća Vašeg u izabranom, u Darujmo reč, Promišlju Božijom možda, i možda i jeste - Vama poslatom poslušanju - Da Knjiga Stigne Svuda Gde Je Nema. U Tvojoj Srbiji.
Pozdravljam Vas, mnogo! A odmori i najvećem i najneumornijem i najdarovnijem srcu su potrebni, proporcionalno njegovoj snazi, srca.
Činite, draga i poštovana Zorice, što Vam srce kaže sa rečima mojim, a one jesu čiste, iskrene, iz događaja i doživljaja večeri, samo u kasni čas što ih zapisah, malčice umorna od potonjih, posleknjiževnih časaka.
Još jedan pozdrav!
Veselinka Stojković
