Darujmo reč

Веселинка Славковић Стојковић о промоцији у Врању

      ДАРУЈМО РЕЧ

ЈОШ ЈЕДНО ВЕЧЕ СА ПЕСНИКИЊОМ ЗОРИЦОМ СЕНТИЋ

У НАШЕМ ГРАДУ 

Случајно, ако постоје случајности, на Телевизији Врање видех песникињу Зорицу Сентић из дијаспоре, препознах је по шеширу, њеној креацији, по осмеху, по речи завичајној, и сазнах за вече које се зби неколико дана касније, у уторак, 9. марта 2010. у лепом, лепом простору Књижаре Библиотеке „Бора Станковић“ у Врању.

Похрлих, и не погреших. И зато што се нађох у књигом уређеном простору, пространом и племенитом књижарском кутку, и међу дивним младим људима, а у светлом сусрету са песникињом широког срца и топлих очију и топлих руку, Зорицом Сентић, препознатљивој и по шеширу и кикама с обе стране, које, узгред, бајковитом је чине и више. А руке Њене и очи и срце, чинило ми се, обухватише читав град и сва села његова ове вечери и снажније, и читав регион у исто време, и целу Србију, читавог човека, топлим, драгим, љубљећим, љубљеће-великим загрљајем.

Године 2005. Зорица нам стиже са првом књигом песама занимљивог и изазовног наслова „Угаси тишинУ“, сада с новим песничким издањима „Угаси тишинУ“, „Угаси тишинУ бр. 2 ја нâс волим“ и песничком прозом „Приче не приче“, и са још једним Послањем-Послушањем – ДАРУЈМО РЕЧ. И вече се среза од Њених књига, Њених омамљујућих, светлих и осветљавајућих речи, великих речи, људских речи, драгих речи, даровитих и даровних и позивних на сусретање и примање и стварање и даровање, и од живе акције среза се вече да се Дарује Реч Свакој Школи, Сваком Селу, Србији, Свуда, Тамо Где Је Нема, КЊИГА – Тамо Где Се До Ње Тешко Долази. И што и најбоље од најбољег би ове вечери, то су млади, наши, и из нашега града, као диљем, већ, Србије, који Познаше Душу Акције и кренуше за њом, а са Песникињом. А Зорица Сентић, драга нам песникиња и зато што је нарочито посебна, не само што је наша, у нашем крају је и започела акцију Књига За Моје Село, Моје Левосоје, за које је сакупила 3000 књига, па се проширила и раширила и још се шири по Србији са добрим људима, библиотекама, медијима, као помоћницима: „Ви помало, а ја ћу остало“, много пута поновила је и ове вечери Зорица – а и именом као да је уписана у ову културну и социјалну и географску и историјску и филозофску и људску велику причу ДАРУЈМО РЕЧ. „Могу ја зачас да оснујем невладину организацију, али нећу. Хоћу да млади људи виде да се и без пара, без пара! може урадити много, МНОГО. До Нобелове награде много!“

Градска библиотека и медији градски, и, издвојено, Телевизија 017, и пријатељи из Позоришта „Бора Станковић“ и Музичке школе „Стеван Мокрањац“, и млади људи – они најпријемчивије су са Првим Дароватељем Речи – Зорицом Сентић, и још други. И истакнимо, треба! учитељ Зорице Сентић, Милентије Петровић (Левосоје, 1963–1966), те вечери је пре вечери донео пакетић књига Реч На Дар – први! Дивно, најдивније, дирљиво, право, велико, учитељско. Учитељско.

А поштовану и драгу нашу Францускињу-Земљакињу слушах и на Сајму књига прошлогодишњем у Жару Њеном за ДАРУЈМО РЕЧ. Па дарујмо реч деци нашој и нашем селу и нашој Србијици и нашој Зорици, не само што Зорица то хоће, него зато што и ми хоћемо, а Зорици будимо захвални што нас је подсетила, и уверила, да нешто што и можемо и хоћемо – и можемо и хоћемо!

Не погреших кад кренух у ово вече највише људске поезије. А вратих се и са јабуком, живим симболом вечери и свих сусрета Њених, како нам рече, са нашим срцем, људским срцем. Сусретâ срца са срцем.

Хвала Зорици! Македонки, јер је рођена у Скопљу, Српкињи, јер су јој родитељи Срби из Левосоја код Бујановца, и Врањанки, јер је загрлисмо као своју и она нас, Францускињи из Кана, јер тамо живи са својом породицом.  

У Врању,

10. марта 2010.

Веселинка Славковић Стојковић

*** 

Poštovana, draga Zorice,

Evo, vratih se, dođoh iz grada, sa slikama i zvucima spontane književne večeri sklopljene s lepim poslom Darujmo reč! Odavno, ili i nikada, ne bejah na večeri poput ove, na književnom susretu poput ovog. Da, svaki je susret književni doživljaj duši poseban, ovaj je naročito poseban. Spontana i topla i zavičajna duši je Vaša reč, draga i poštovana Zorice, pa i veče takvo beše, u skladu, sasvim u skladu s njom, reči poetskom Vašom. Hvala Vam! I za ovu jabuku koju ponesoh kući.

    Topli pozdravi!

    S poštovanjem i lepom zahvalnošću za reč, za veče,