Darujmo reč

                Negde  tamo na jugu naše Srbije ima jedno seoce a zove se LEVOSOJE. U njemu je rođena jedna neugledna devojčica sa običnim srpskim imenom - Zorica Sentić. To njeno detinjstvo je bilo spokojno i srećno koliko samo može da bude velika sreća seoskog deteta  u slikovitoj prirodi naše lepe Srbije, sa svojim više nego skromnim životnim mogućnostma. No, nekako se naša junakinja sa svojim roditeljima obrela negde na Azurnoj obali, na  Rivijeri, ali ne da se tamo kupa i uživa već da tamo sa svojim roditeljima nastavi životnu borbu. Završila je tamo školu i nećemo se zadržavati na njenoj privatnoj borbi da u tuđem svetu preživi i nauči se životu bez pokvarenjaštva i svega što nudi moderan svet, nevinoj srpskoj duši. Zavolela je književnost, počela je da piše, njene reči su se mnogo puta dotikale Rodne Grude, uspomena iz ranog detinjstva, njene mudre bake i cele Srbije.

                Prošlo je vreme. Za Srbiju su počeli teški dani, raspad Jugoslavije, ekonomska kriza i svi znamo šta sve. Sve se to najviše odrazilo na srpsku decu, decu koja nisu imala normalne uslove za rad i učenje u svojim siromašnim selima i još siromašnijim školama.

                Sve je pratila naša junakinja Zorica Sentić i neumorno premišljala kako da pomogne deci, da im približi svet kroz knjige koje nemaju.

            Rodila se ideja. Organizovala je akciju „DARUJMO REČ“ (posetite http://darujmoreč.blog.rs/).

                Godinama  je sama molila, angažovala ljude od pera, institucije, kako bi krenuli akciju sakupljanja knjiga od svih koji su imali makar i jednu knjigu naviše, da je poklone njenoj akciji. Sve te knjige su sakupljane, klasifikovane, a potom, putovale ka selima i školama u Srbiji, a  razume se, tamo gde su bile najpotrebnije.

                Najsiromašnije škole su dobijale svoje biblioteke, Zorica je svuda dočekivana kao dobra Vila koja im je otvorila oči ka svetu. Nigde nije izračunavala ni dinar troška za transport ili bilo kakve druge finansijske izdatke. Bila je zadovoljna što su joj deca izražavala svoju zahvalnost, očaravajući ih svojim božanstvenim osmehom na koji su deca odgovarala iskrenom radošću i srećom.

                Pratim u potpunosti aktivnost Zorice Sentić i čudim se odakle joj toliko snage i volje, toliko dobrote, jer već nekoliko godina kako ta akcija živi i kada se osvrnemo, za nama ostaju sela koje su dobile svoje biblioteke, deca koja izgovaraju ime Zorica Sentić sa poštovanjem i pitanje: „Kada ćeš nam opet doći“?

                Hteo bih i molio bih da se svi koji ovaj članak pročitaju, malo zamisle; kako žive naša deca u krajevima gde nema možda ni puta ni vode, ponekad ni struje i da POĐU STOPAMA ZORICE SENTIĆ KOJA JE NAPUSTILA RIVIJERU I POSVETILA SEBE SRPSKOJ DECI. NEKO JE PATRIOTA SA PUŠKOM I MAČEM I BORI SE ZA SVOJ NAROD, NEKOJE PATRIOTA SA PEROM U RUCI I PIŠE... ZORICA SENTIĆ JE PATRIOTA U KOME SE NALAZE SVI KVALITETI ZA ODBRANU JEDNOG NACIONALNOG IDENTITETA KOJI NAŠE MLADE GENERACIJE VEĆ ZABORAVLJAJU. ONA IZGARA I NEUMORNO VODI SVOJU AKCIJU „DARUJMO REČ“.

                I ZATO OPET MOLIM DA SVI POGLEDAJU SAJT http://darujmoreč.blog.rs/

                Pišem ovo apsolutno nezavisno i bez ičije inicijative, ali ipak molim, pogledajte blog, a ostalo je na vašoj savesti.

                AKCIJA JE BESPLATNA, A UČEŠĆE SU SAMO VAŠE KNJIGE KOJE VAM VIŠE NISU POTREBNE!

Borivoj Jakšić