Зоран Јовановић, Сељачка... и тако моја
СЕЉАЧКА...и тако моја
"И тако..."
Кренем ти ја,
једно јутро у рану зору
ту око пет ил' пола шес'
ал' шес' сигурно није прошло,
право у поље.
На леђа метнем клепану косу,
а у џеп ставим камен брусни
на главу метнем шешир стари
онај дедин, пробушен сламни
па низ сокаке у ливаду.
Косим тако зелену траву
и све према кућу гледам
'оће ли скоро обед да стигне.
Ту око девет, пола десет
ал' ајд' нека буде и десет
иде ти моја домаћица
носи тестију с' 'ладну воду
а у башчал'к баница.
Домаћа, мрсна сукане коре
прсти да пој'еш како мирише
и домаће кисело млеко
у једно пластично чиниче.
Седнемо у 'лад под дивљу крушку
што је никла б'ш на међу
и у слас' смажемо баницу мрсну.
Послем се напијем 'ладну воду
онако право из тестије,
онда ми жена посипа руке
да зној са лица с ту воду мијем
Слатка баница, вода к'о мед
а опет све ме нешто нервира
док гледам оне пусте њиве
у коров урасле, и у шибље.
Неће народ земљу да ради
тежак је њима 'леба сељачки
у град се, кажу, лакше заради.
И тако, млади иду ка граду
гасе огњишта и с њима наду
да ће село даље да живи.
Данас сам, ето, косио траву
сутра ћу да овршем жито,
кукуруз ме чека септембра
а у октобру берем грожђе
и правим домаће црно вино.
Недељу дана ракију печем
у шуми мога прадеде Христе
за дугу зиму дрва насечем
за крај средим и две свиње
да има довољно маст и месо
и пијем, брате, домаће млеко
а не оно опрано водом
што нема кајмак да ухвати
и да покипи док се кува.
Не дам ја своје село,
не дам ливаде и своја поља
и кад година није родна
наредна, знам, биће боља.
Зоран Јовановић - Христов
Boris Staparac o ranjenoj ptici
U sazvežđu rascvalih šljiva
Kad latice luna ponese
Po srmi reke da baca,
Videh u čestaru pticu
Srebrnu od noćne tišine
Gde slomljenim krilom gaca,
Po vreži od belih lati.
Niz pera smaragdnih boja
I crvenih iskri od krvi
Išla si slomljena svetom
Vriska i beskrajnog jada
Krotka u svojoj boli,
Ne primetna za svet što strada
Zanet svojom divotom
Prepunom truleža, laži
Zveri što zverstvo draži
Da mu ispuni ždrelo..
A iznad tebe
opelo,
Od pesme što dahćeš u zvezde
I ono malo lepote,
Što ne slomi ljudska vreva
Šapućeš cvrkutom tugu
U ljudska slomljena tela
Što hode kroz senke grada
i ne vide te od svoga jada..
Čujem ti pesmu u sebi
I tvoje krilo lomno
Kroz mene kida i leti
I stradava moja duša
Od cvrkuta tvoga glasa,
dok istu pesmu pojem
Slomljen, bolan bez spasa
U iste odaje zvezda
Sa kojih sa anđelom pade
U moje presahle nade.
Gledam u tvoje zene
I pregršt suza u rosi
Što ostavljaš
Šepajuć' svetom
anđele slomljenog krila..
Stajem u tvoje stope
Tugujem tvoje boli
I plačem tvoju pesmu
Kroz rane što u dlan si
slila.
Boris Staparac
Još knjiga za akciju "Darujmo reč"

Da li se sećate kako se nekada pevalo (o) ljubavi?
Ako se ikada budemo rastali
neka to ne bude, nek ne bude u proleće.
Jer teško je gledati sve druge ljubavi
kako se rađaju dok naša umire.
Ako se ikada budemo rastali
neka to ne bude sa suzama i tugom.
Tad se oprostimo od nekih stvari
običnim rečima i odlutajmo bez povratka.
Oprosti što govorim o rastanku.
Suviše sam srećna
da bih bila sasvim bezbrižna.
Htela bih toliko toga da ti kažem.
Al' ne umem sada kad se voli.
Ako se ikada budemo rastali
neka to ne bude sa suzama i tugom.
Ako se ikada budemo rastali
neka to ne bude u proleće.