Darujmo reč

Зоран Јовановић, Сељачка... и тако моја

СЕЉАЧКА...и тако моја

"И тако..."
Кренем ти ја, 
једно јутро у рану зору 
ту око пет ил' пола шес' 
ал' шес' сигурно није прошло,
право у поље.
На леђа метнем клепану косу,
а у џеп ставим камен брусни
на главу метнем шешир стари
онај дедин, пробушен сламни
па низ сокаке у ливаду.

Косим тако зелену траву
и све према кућу гледам
'оће ли скоро обед да стигне.
Ту око девет, пола десет
ал' ајд' нека буде и десет
иде ти моја домаћица
носи тестију с' 'ладну воду
а у башчал'к баница.
Домаћа, мрсна сукане коре
прсти да пој'еш како мирише
и домаће кисело млеко
у једно пластично чиниче.

Седнемо у 'лад под дивљу крушку
што је никла б'ш на међу
и у слас' смажемо баницу мрсну.
Послем се напијем 'ладну воду
онако право из тестије, 
онда ми жена посипа руке
да зној са лица с ту воду мијем

Слатка баница, вода к'о мед
а опет све ме нешто нервира
док гледам оне пусте њиве
у коров урасле, и у шибље.
Неће народ земљу да ради
тежак је њима 'леба сељачки
у град се, кажу, лакше заради.
И тако, млади иду ка граду
гасе огњишта и с њима наду
да ће село даље да живи.

Данас сам, ето, косио траву
сутра ћу да овршем жито,
кукуруз ме чека септембра
а у октобру берем грожђе
и правим домаће црно вино.
Недељу дана ракију печем
у шуми мога прадеде Христе
за дугу зиму дрва насечем
за крај средим и две свиње
да има довољно маст и месо
и пијем, брате, домаће млеко
а не оно опрано водом 
што нема кајмак да ухвати
и да покипи док се кува.

Не дам ја своје село,
не дам ливаде и своја поља
и кад година није родна
наредна, знам, биће боља.

Зоран Јовановић - Христов