Darujmo reč

RANJENA

 

U sazvežđu rascvalih šljiva
Kad latice luna ponese
Po srmi reke da baca,
Videh u čestaru pticu
Srebrnu od noćne tišine
Gde slomljenim krilom gaca,
Po vreži od belih lati.

Niz pera smaragdnih boja
I crvenih iskri od krvi
Išla si slomljena svetom
Vriska i beskrajnog jada
Krotka u svojoj boli,
Ne primetna za svet što strada
Zanet svojom divotom
Prepunom truleža, laži
Zveri što zverstvo draži
Da mu ispuni ždrelo..

A iznad tebe
opelo,
Od pesme što dahćeš u zvezde
I ono malo lepote,
Što ne slomi ljudska vreva
Šapućeš cvrkutom tugu
U ljudska slomljena tela
Što hode kroz senke grada
i ne vide te od svoga jada..

Čujem ti pesmu u sebi
I tvoje krilo lomno
Kroz mene kida i leti
I stradava moja duša
Od cvrkuta tvoga glasa,
dok istu pesmu pojem
Slomljen, bolan bez spasa
U iste odaje zvezda
Sa kojih sa anđelom pade
U moje presahle nade.

Gledam u tvoje zene
I pregršt suza u rosi
Što ostavljaš
Šepajuć' svetom
 anđele slomljenog krila..
Stajem u tvoje stope
Tugujem tvoje boli
I plačem tvoju pesmu
Kroz rane što u dlan si
slila.

 

Boris Staparac