Srećno i dugovečno
Pošto nisam književni kritičar i nisam sklon takom osvrtu na pročitanu poeziju ili prozu, želim da kažem o svojim osećanjima koja su se rodila posle pročitane tri knjige pesama i priča, rekao bih čudne, neobične, tople i nežne, dobronamerne Zorice Sentić. Samo njeno rođenje u Skoplju a život u Francuskoj, živeti i misliti na stranom jeziku i učiti srpski jezik i pisati na njemu, je poseban fenomen. Ona ne samo što je umetnik pesme i reči, ona je jedna od najaktivnijih u akcijama skupljanja knjiga za škole, sela, rodonačelnik ideja obogaćivanja našeg čoveka.
Ta temperamentna i neugasiva svetiljka ljubavi gori među nama i mi smo dužni da joj pomognemo da se objedinimo da ta svetlost postaje sve veća i veća na radost naše zemlje Srbije.
Zorica Sentić u svoju priču uvlači i nas i dok plače poput stare bake. Sutra je uvek što i danas, bajka i malo po malo postajemo sve manji. Svi pa i ona ima svoje znakove pored puta, zato pozdravlja Andrića. Njeni biseri prošlosti, nisu hemijske olovke, jer vlada kompjuterom, između Oglasa i Fragmenata jedne tišine. Kajsije sa neba su u tanjiru ispred čoveka i u trenu postajemo čarobnjaci ljujbavne bajke. I kad preletimo srcem i dušom zlatnu svadbu, rečnik iz 3999. sa ledenom Lili, prelazimo u šapat priča ne priča, sklapajući korice knjige koju je i dizajnerski sama uobličila.
Mislim da Zorica Sentić još nije na onom mestu vrednovanja naših umetnika, uveren da će u ovom vremenu ponekad pogrešne selekcije izbiti na zaslužno mesto.
Eto toliko sa mojim slogom Srećno i dugovečno.
Toma Kuruzović
