Ja sam ja

Published on 13:06, 12/09,2008

ja
sam ja

u svakom slovu
ima malo kože moje
u svim rečima, ima bića mog
ima moje utrobe, ima moje vere
ima mog srca, ima i mene
ima i mojih čudnih snova
izdaje me svaka pesma
ja sam ja
jedan
čudan
stvor
al' se lečim
p i š e m

Zorica Sentić
iz zbirke Ugasi tišinU br2 Ja nâs volim





 


Biti - Etre - Ser - To be

Published on 10:20, 11/12,2008

post scriptum:
htela bih da budem  
tvoj glagol

b i t i

serbe Zorica Sentić
 

 
post scriptum :
je voudrais être
ton verbe

être
 
français Zorica Sentić 

*

post scriptum : 
yo quisiera ser
tu verbo
 
ser 

Zorica Sentić 
espagnol Cristina Castello 

 

*


post scriptum:
I would like
to be
your verb

to be

Zorica Sentić 
anglais Jelena Pavlović
*

post scriptum :
gostaria de ser
teu verbo

ser

Zorica Sentić
tradução em portugês : Pedro Vianna 

 

*

 
  post scriptum
  rada bi bila 
  tvoj glagol

b i t i

Zorica Sentić
  slovenski prevod: Franjo Frančič
 
 
*
post scriptum : 
ik zou jouw werkwoord
 zijn willen

zijn

Zorica Sentić 
neerlandais Paul Dauwe 
 
*
 
otila bin bit
tvoj glagol
 
bit

Zorica Sentić 
čakavski dijalekt/otok Krk/ Ida - Elfrida M.Mahulja
 
*

 
postskribo :
mi volus esti
via verbo

esti


 Zorica Sentić 
esperanto Floreal Martorell


Rekli su o knjizi "Ugasi tišinu br2 - Ja nas volim"

Published on 22:47, 11/08,2008

 
 
Vladan Radoman o Zorici Sentić


Značajan pesnik je za mene čovek čiji stihovi i misli podsećaju na moje detinjstvo sa uhom prilepljenom na školjku u kojoj tiho, tiho, žubori miris tišine. Eto, baš to je Zorica Sentić. Približila se mom uzoru Stevanu Raičkoviću.

Reči tiho zvone kao note Šopenove nokturne, podsećaju na žute nostalgične uspomene, i istovremeno nežnim nožem cepaju dušu.
  
 
 
   
 
 
 
 
 
 
 
 
*** 

 
 
O zbirki pesama "Ugasi tišinU br2 - Ja nas volim"
 
 
Tri godine posle objavljene prve zbirke pesama Ugasi tišinU, Zorica Sentić nam daruje novu zbirku pesama Ugasi tišinU br2 - Ja nas volim.
Osnovni motivi ove zbirke su ljubav, prolaznost, vreme kao dominanta čovekovih uzleta, pada, patnji, apsurda, i nemogućnosti da ostvarimo ono što želimo. Unutrašnja drama se odvija na ravni objektivnih okolnosti i subjektivnih datosti dubokih potreba da se dosegne sreća.
Njen emotivni svet izranja iz aure voljenog bića kao što se i utapa u voljeno biće. Za poetske slike ove poezije bitno je preobraćanje trenutka u večnost i večnost u trenutak. Sve je relativno i prolazno samo je ljubav ona snaga koja može da promeni ustaljeni red stvari i pojava. I zemlja može izgubiti Nebo ukoliko nema sjaja u očima voljenog bića, a reke mogu teći uzvodno ako im magnetizam ljubavi tako odredi smer.
Zato i nemoguće postaje moguće jer smrti nema za večnost koju nastanjuje ljubav.
Ljubav koja se pretače, u reč, titraj, misao, puls svemira čovekovog. Uzajamno pulsiranje beznadežne privlačnosti u nekom prošlom životu ploti se u surovoj stvarnosti do opčinjenosti. Toj opčinjenosti dovoljno je to što je dosegnut vrh vrhova svih, tako da je mir, spokoj, hrana za svaku nežnu misao i osećanje da ne može nestati ono što se već dogodilo. I ništa više da se ne dogodi. Dogodilo se za tri života, najmanje. To nam niko i ništa ne može poništiti. Ostaje reč, ostaje slika, ostaje knjiga o punini doživljaja da se nismo uzalud našli na ovom svetu i da nam nije uludo otišao život, dan i san. Zato je i shvatljivo da se u jednom danu može izživeti život sav, a u jednoj noći osetiti čitavu vaseljenu. Najčešće to se događa izabranima kojima je dato da zarone u sam bitak smisla.

Darinka Vučinić
 

 
 
***
 
 
 
 
Slavica ANISIJA Blagojević o poeziji Zorice Sentić
 
ZVEK TIŠINE
 

Iz plave livadske trave odzvon manastirskih zvona iz svake koštice šljive prezrele, one koju vetrić duva s leve strane, donoseći iz Levosoja u Kan s treskom opale jabuke u zvek tišine. Od grančica šljivika put spleten u kolevku koja je neblagosloven ekvatorijalni besmisao rukopoložen u Arhangela samoće. Kao daleki odjek, pletivo zvezda Zoricu Sentić, podseća na snovidovno pletivo između dana i belih noći, jave i sna, života koji sa donekle romantičarskom simbolikom pesnikinja stavlja čitaoca pred sam zid tišine, kao mitologiju samog sna bez svojevrsne programskeformule.

Kakv je ustvari svet u pesničkoj vizuri Zorice Sentić, najbolje izražava čežnja za slašću, za slatkim ukusom dudinke koji nije osetila; ukazujući da živimo u svetu bez milosti i samilosti bez ljubavi i dobrote. Svet bez kataraza u zveku koji samo ona može da čuje, je u osnovi svet indiferentan prema patnjama i stradanju drugih, gluvonem. Komunukativni pesnički iskaz u njenoj vizuri i oblikovanju tišine, takođe su važna svojstva njenog stvaralačkog postupka koji je dokučiv onima koji znaju šta znači slast zrelog duda. Lirski subjekat izlazi iz sebe i ulazi u stvari i pojave koje ga okružuju jedinstvenog lirskog speva, kao odletela ptica u nemušt kroz let bespućima. U talogu vizija privlači dve daljine.

Zvek tišine su magneti duše pomoću kojih se bori sa svim tim što je trošno, staro, nemoćno i daleko od izbavljenja, daleko od tog čarobnog zrnca vremena – pisaljka je tu da leči i zaceljuje sve naše obmane i rezignacije do najudaljenijih granica, spoznavši;

„Videh svet – osetih tišinu“!

Jedini put leta ptice svih puteva, vodi u vrisak tišine u čist sjaj rodnog sela Levosoja, najudaljenije granice, spoznavši na kraju da su sve granice u nama samima. Pesma „Malo selo“ je lep otisak duha, puka estetska tvorevina ili igrarija – ona je energija dahova, breme reči koje su svakonoćno iskušavanje, hrvanje sa silama zla, i prelaska iz zveka tišine u vrisak!

Život je odista lep kada znaš da imaš svoje parče crvene zemlje. Dok gledaš nasmejana Zorice – ZO – Sentić u svoje potomke kako se njišu u kolevki darovanih reči – stih evo ne posustaje, jedini preostali instrument kojim će popravljati svet pomoću pesme u boj ka jutarnjoj rosi s posađenim čarobnim zrncetom u svakoj maloj seoskoj školi Srbije. Vlastita pritka postavljena – biblioteka darovana plavoj livadskoj travi.

Odzvon reči nad crvenim parčetom zemlje Levosoja, našeg sela pod jakim Suncem.

 
 
 
***
 
 
 
 
Danijela Glišić o poeziji Zorice Sentić


Ključ, ugasi tišinu, je ključ sreće!

Podstiče i inspiriše razmišljanje na nov način.

Čitajući stihove gasimo zamračeni prostor a čula potpuno prelaze u     muziku. Za izatkana osećanja, pretke, tople reči, povezanost među
ljudima, žena zmaj - Zo, piše, slika, kreira.

Otvara vrata užitku, vlasnik je toplih boja. Upoznavši je jednog   gospodnjeg oktobra rekla sam sebi a i drugima, Zorica Sentić ima     zmajevu energiju!

 Sopstvenom rečju govori ono što misli, daruje reči ne samo akcijom  nego i razlogom zbog koga ćete zavoleti Zo baš kao i njene stihove!
 
 
 
***
 
 
 
Тома Курузовић о поезији Зорице Сентић


Toma KuruzovićДрага а пре свега необична и до сада невиђена Зорице. Са великим уживањем читам и наслућујем и срце и душу. Жао ми је што не знаш да се чуваши што се сва предајеш жељама и абицији која је сурава и наплаћује свој данак И ја сам у неком стању у коме нисам до сада никада био. поново читам твоје песме и извињавам се свим до сада прочитаним песницима и желим да те узидам у свој песнички замак којег већ дуго зидам. Тај замак има своје кулезидинедворац и цркву и свак има своје достојно место. Измешани су и мртви и живи и у мом дворцу вечно живе са својим сликамаскулптурама уз вечну музику. Питам се још увек где да те уградим и које достојно место да те сместим. Многи су били у мојој радној соби али су некако сами ишчезли или сам их ја преместио на неко друго место. Чудан је тај мој дворац уметности и са тобом нећу да журим него ћу попут твојих песама у пуном доживљају истине и лепоте живота дуго проналазити право и достојно место.Када бих могао био бих срећан да сазнаш где си и у којем песничком друштву мојих идола. Све ово је искрено и у једном даху написано а после телефонског разговора. Жао ми је да те снашла та напаст али ви жене сте лавице у односу на нас кукавица.  
 

***

 

O poeziji Zorice Sentić



Ako ste poželeli da osetite milovanje reči i da vam reči ostanu pratioci poput sene, doživećete to otvaranjem knjige poezije ZORICE SENTIĆ. Nije ni čudo što toplota njenih reči poput vesnika dolaze sa juga. Ta ZORA tople pesnikinje je upravo vesnik doleta prvih lasta, a to je radost. Dolaskom na svet ove knjige donela nam je osećaj svežine i sećanje na prošlo vreme. Uvek samo se divili preciznošću graditelja. Zorica je upravo ta koja gradi, savija svoj dom od uspomena. (pradedovsko). Ona notom peva dok su je palice upletene u stih što kazuje da to nije obična pesma. Ona i ne traži da je razume svako, ali zato pruža ruku da je bolje razumete ili bolje rečeno čujete.
Ako vam i to ne uspe znači da niste dosegli smisao njenog kazivanja jer zapravo ona peva dušom. Ona je ta koja vas uči kako da osetite miris svake njene reči. I na kraju vodi vas do ivice sa koje se čuje tišina.

I pored burnog života ona je u tišini plela sećanje o jugu odakle je i ponikla. Možda nije tamo na tom jugu dotakla dodir o kojem i danas sanja, ali ga vrlo dobro oseća i pita sebe, da li je svoj život upotrebila ili su to drugi iskoristili pre nje. Mislim da je ona ta koja je uspela da spoji misao u stih i ukroti je, ali ljubomorno čuva. Sve ono što je htela da vidi, videla je. I sada gradi gnezdo na skrovitom mestu. Miris koji se oseti dok čitate, to je miris doma, kraja iz kojeg je ponikla. Ona i danas neumorno šeta, po toj ivici i samo ona čuje tišinu koja peva. (svog rodnog kraja). Ona je tamo na jugu svoje zemlje SRBIJE, traži spoj dobrote i lepote ljubavi pre svega. I sve to izaziva da uđe u nju, ako treba da da sebe daće. Dakle ona je tamo na ivicu na kojoj se čuje njoj poznata tišina. Odgovor je u pesmama koje piše, kod nje. Ako ste umni i sa dušom osetićete sve, čak i nju fizički. U pesmi je osnov reč „ljubav“ posebno za one koje je volela, koji su utkali toplotu sa kojom ona i danas živui. Ako ste i vi puni dobrote i ljubavi, to znači da ste dosegli tišinu ljubavi.

Onaj ko do tišine dosegne treba da veruje da će je ugasiti u sebi, a to znači da će ljubav u njemu. Na vama je da birate nju ili tišinu neko će nestati, otići. Samo će piščeva reč ostati večna. I sve će biti tiho, poput ugasle tišine.  


Predrag Banjeglav

 

*** 

 

Dragoljub Andesilić o zbirki pesama Ugasi tišinu br2 - Ja nas volim 

 

Pročitao sam Vašu zbirku pjesama ,,Ugasi tišnu - br.2 - ja nas volim'', jednom. Malo je...Treba je čitati više puta. 
  Svi imamo: snove, čula, doživljaje i na kraju hormone ali isto ljubomorno čuvamo za sebe, ili ne umemo da ih opišemo i darujemo. I ova zbirka pjesma, koja je ispred mene, pripada korpusu akcije ,,Darujmo reč'', čiji ste Vi nosilac.
  Zbirku pjesama ,,Ugasi tišinu'', doživeo sam kao vez na Afroditinom ljubavnom pojasu gde je zlatnim žicama izvezena ljubav, tvojom rukom po instrukcijama boginje Erato. Na licu pojasa je besprekorna slika ljubavi formirane u ženskoj glavi, čiji se korijeni nalaze u ženskom srcu. Na drugoj strani, naličju pojasa, pomiješan sa vjetrom i resolik ali zlatan, vidi se lik Aresa iskreno viđen i realno naslikan. 
  Ovo nije samo zbirka pjesama. To je optička slika svakog bića koje voli i kao sabirno sočivo skuplja i nepristrasno analizira emotivni život, gde je pjesnik zastupljen samo sa jednom, osnovnom, zrakom u snopu.
  Nisam knjževni kritičar, već čitalac. Hvala Vam za ovu predivnu Zbirku pjesama, sa željom da idući po Adrijaninom koncu stignete na Parnas, a nama čitaocima, usput darujete još mnogo stihova. 

  Srdačan pozdrav od: 
  Dragoljuba Andesilića iz Užica  
  Užice,
16.11. 2008. godine

 

***

 

PROMOCIJA, SAJAM KNJIGA
Beograd: 27.10.2008.

ZORICA SENTIĆ: JA NAS VOLIM


 

Ova knjiga pokazuje potpunu pesničku zrelost Zorice Sentić. To je poezija snažne impresivnosti, dubokih poniranja i doživljavanja ljubavi, patnje, bola, lepota sveta i radosti postojanja.
Ona nalazi svoje blagotvorno utočište, svoj bogati svet koji je očarava i uzdiže. To je blistava vera u moć poezije i u njenu isveliteljsku sposobnost. Možemo reći da pesnikinja Sentić zbog toga poeziju doživljava kao čudesno otkriće.

Izdvajam nekoliko bitnosti ove originalne poezije za koju verujem da je osveženje u riznicama srpskog pesništva.

 

 

OTVORENOST PREMA SVETU

Kroz poeziju Zorica Sentić suočava sebe sa svim što je okružuje, što saznaje, voli, razume i ne razume. Otvorenost ide do egzaltacije, do istraživačke ponesenosti i mladalačke ljubopitljivosti. Ta komponenta ovoj poeziji daje svežinu, lako pridobija čitaoca za sagovornika, saučesnika u patnji i sreći. Komunikativnost tako postaje prvi sloj ovog pevanja, njena prepoznatljivost. Jedna od bitnih osposobljenosti ili preduslova da se piše ovakva poezija puna nežnih treptaja, zapitanosti, unutraščnjih preispitivanja, kakvu nalazimo u većini pesama Zorice Sentić jeste hrabrost da se bude iskren, da se svoje ja sagleda u potpunosti, da se ne skrivaju uzaludnosti verovanja, a da se čista osećanja iskažu kao svoja prednost.


VIZUELNO OBLIKOVANJE PESAMA

Duž cele zbirke nalazimo pesme ispisane tako da se izbegne uobičajeni način čitanja s leva na desno u horizontalnim redovima. Naša pesnikinja stihove ređa po slobodnom izboru, vertikalno, ukoso, kružno i na druge načine da bi pesmu kao celinu oblikovala kao buket cveća, obelisk, oblak sa kišom i slično. Tako pesma „Dan u maju“ liči na kristalni luster ili viseću korpu cveća iz Semiramidinih vrtova Starog Vavilona.

Čitalac će se svakako zapitati šta autor ovim postiže, da li je to puka igra ili je u toj čaroliji sakrveno ipak nešto značajnije.
Po mom uverenju, ovakav raspored stihova unekoliko čitaoca navodi na veću misaonu otvorenost prema pesmi, ne prima je prevashodno kao zvuk i ritam već i kao naznaku malog lavirinta koji ga nagoni da se više pozabavi misaonom stranom pesme. I na kraju tu je i dobijeni oblik kao vizuelna senzacija i dodatni poetski podstrek.



POIMANJE LJUBAVI

U već pomenutoj, možda najboljoj minijaturi cele zbirke „DAN U MAJU“ pesnikinja i u zagontnom imperativnom, ali i prezentnom obliku imenuje ljubav kao poistovećivanje voljenih. To je svakako i najviši oblik ljubavi, predavanje, davanje sebe, osećanje sebe kao celovitosti tek u sjedinjenosti sa voljenim .
   
Biti mi, ti i ja, jedan dan u godini zagrljeni, biti jedan u drugome
jedan dan u maju ispod trešnje.

Ljubav je za Zoricu Sentić totalitet, sveukupnost, obilje svega što uzdiže, oplemenjuje, grabi za hrabro postojanje i voljenje do celine bića. Ako to nije, onda to nije ni ljubav i teško da može naseliti pesmu do njene zvučnosti i pune lepote.
U pesmi „SVAKODNEVNO“ nalazimo odgonetku kako to pesnikina zamišlja pravu a kako pogrešnu ljubav. Ta ispovest u bujičavim iskazima, zahtevima tumačenja ljubavi liče na poruku iza koje nema ustuka jer ljubav ili je prava ili nije ništa.

Ja neću tvoje navike, ja neću rutinu, ja neću varke, neću pretvaranja, hoću ljubav iznenadnim paketima, da otpakujem svakoga dana.

Ljubavne pesme Zorice Sentić su njena ispovest koja čitaoca ne ostavlja ravnodušnim jer mu otkrivaju i njegovu sudbinu, voljenom ili nevoljenom, u traganju za ljubavlju ili u njenom blagorodnom zagrljaju. To je svetleći reljef duše, neugasiv i jasan. Autorka na duhovit način iskazuje potonulost u ljubav koja hoće sve, sve dane, celu dušu, što zapravo i jeste prvi atribut velikih i pravih ljubavi.

Ja hoću ljubav u prahu svakodnevno, 365 dana u godini ništa više, Ne ništa više samo ti ostale dane ti ne moraš biti sa mnom.


POTREBA ZA DRUGIM

  U knjizi Zorice Sentić nalazimo uzbudljive i setne stihove o čovekovoj potrebi za drugim bićem, za drugim čovekom. To nije drugo ime usamljenosti već drugo ime ljubavi. U okviru te teme pesnikinja je ispoljila svoju punu stvaralačku zrelost, nadahnutu invenciju i smisao za univerzalna značenja. Takva filozofija, životni stav i misija poezije, po shvatanju Zorice Sentić, su najefikasnija negacija one tamne i gorke sentence „Drugi je pakao“.
Pesnikina kaže: Kada bih ovde otišla..... Al' ne ne bih da odem sama. I gore do nebesa zaspala, al' ne sama. Ne polazeći od one svakodnevne mudrosti koja i jeste osnova ljubavi da je za ljuvav potrebni dvoje, Zorica Sentić ne izgovara pompezne tirade ljubavi već tihe, obične svakodnevne misli, ali sa temeljnom važnošću za suštinu ljubavi, za sigurnostj postojanja ljubavi.

U pesmi koju je kao naslov ponela i ova kniga „JA NAS VOLIM“ , suština kao čin uzajamnosti i osećanja potrebe za drugim, voljenim bićem. “Kad me tražiš ja tebe nađem“ kaže naša pesnikinja. Ovaj stih ne zvući himnično, nema egzaltacije ali ima tihe postojanosti i vere u ljubav. A to upravo i čini ljubav najlepšim čudom koje se čoveku može dogoditi.

Dobro došla u svoju Srbiju

26.10.08.
Beograd, Đoko Stojičić

 

***

 

Ugasi tisinu br2 Ja nas volim; Dostojno Jeste! 

Rade Sovilj, Prijedor, Republika Srpska

 

***

 

TONSKA POEZIJA

 
Pesnik širokog opusa, svetla i sene.
Pejzaž sam po sebi predivno govori poeziju rečima.
Čeličnoj ptici, raspevanom jatu, o bojama godišnjih doba, zavičaju, vatri i lepoti prirode, o putanjama... Obraća se nebu i zemlji, dragom kamenju, horizontima, zastajući pred lepotom kao dete u svojoj duboko usađenoj skromnosti. Prepoznajući Zoricu potvrđuje nam različitu, čulnu, tonsku poeziju! Ono čemu i sama teži, suglasnost i komunikacija koja nadilazi emocije, osluškujući jeku svog mnogostrukog bića. Unutarašnji sklad kao deo večnosti, poeziju jednostavnosti. Bliskost sa prirodom oko nas i u nama Zorica je dočarala zahvaljujući stilu izražavanja i fenemenu. Kroz poeziju doživljavamo sa stalnim nabojom i prisustvom u podsvesti!

Tatjana Debeljački

 
 

 

 

 


O, obećana pesma

Published on 15:40, 05/30,2008

 

O, obećana pesma


jedne noći u jednom Belom gradu
obećala sam pesmu jednom Gospodinu
moja velika dilema
koja da bude tema
 poštovani dragi Gospodine
kad bih znala
napisala bih nešto
znate ono nešto
neobično
zagonetno
čudno, čarobno
nevidljivo
nečujno
lepo
ludo
neopipljivo
ono nešto veselo
što bi vas obradovalo
što bi vas iznenadilo
što bi se pamtilo
večno

oh
oh... kad' bih znala
napisala bih i nešto lažno-lepo
ali ne znam
napisala bih neku istinu-lepu
ali ne smem
napisala bih nešto što bi se upamtilo
ali kako
pošto ne znam
samo ću se nasmešiti
to smem
oh, da, to smem
a vi pročitajte to što ne piše
 

poštovani dragi Gospodine
oh, kad' bih znala
napisala bih to nešto
to nešto
što se ne piše
kad' bih znala
ali ne znam
ako nekada naučim
napisaću
ono nešto
obećano

zato Vas molim za malo stpljenja Gospodine
jer možda neću uspeti
ali sigurno znam
da ću ponovo pokušati
iduće godine u isto vreme
jedne noći u tom Belom gradu
uspeti neću možda
nit znati
ali pokušaću
to ne sumnjam
biće malo bizarno
u toj obećanoj pesmi
Gospodine, malo strpljenja
molim Vas do iduće godine u isto vreme
te iste jedne noći u našem Belom gradu

pokušaću
ako ništa...
napisaću bar jednu kraću pesmu
dragi moj filozofe
dragi Pišče
jer to, to što vi tražite
to se ne može kada se hoće
još manje kada neko
poželi
pisati je kao voleti
treba da je suđeno
da se dvoje zavole

suđeno ili ne
obećano
obećala sam
održaću reč
Gospodine, ja Vas poštujem
jer i pre i posle ljubavi
O... ostaje
reč


Zorica Sentić

ps: zaboraviću... reč koju sam to cele večeri tražila
onu reč sa trajnom lepotom, našla sam;
Zavičaj!


Zaboraviti te?

Published on 14:20, 05/30,2008