Darujmo reč

     Sklopila, zatvorila sam oči i razmišljala. Nisam možda ništa pametno smislila, al' se odmorila i premotala filmove, poslednja izdanja. Razgovarala sam sa sobom, rekla sebi, naredila, zadala skoro matematički težak zadatak, da dam sebi odgovore, tačne odgovore. Treba doći do nekih rešenja. Zašto ja ovde lupam glavom u zidove?

     Glava me jako boli, zar da ovakvе glupоsti dopustim? Zar treba svima sa kojima sam ušla u sukobe… u ovoj zemlji, da se izvinjavam?  

Nisam našla odgovore, ne tačne! Al' ja ne znam sve. Postavila sam jedno veliko pitanje. Ko je mene razumeo? Izdvajam par osoba, one znaju ko su, koje tačno znaju šta sam ja ovde došla da radim.

     Osim što... eventualno, pokušavam da naučim srpski... koji nikada neću naučiti,  (al' i veći od mene su napustili i možda imaju pravo!). 

     Na to pitanje sam sebi i pre odgovorila, napuštam bitku protiv padeža, rekla sam davno njih je sedam!

     Al’ kada ću napustiti bitku protiv gluposti nekih duša kojih ima mnogo, koje mi uzimaju svu enrgiju i zato je nemam dovoljno za one lepe duše, nažalost. Konstatacija je da je takvih manje... Al' sam sama u mojoj borbi. Imam vas puno (u filmu "akcija Darujmo reč") al’ na prstima jedne ili dve ruke mogu da vas nabrojim. O tome, idući put, možda, da sada ne ulazim u detalje, oni nisu ni važni. Hocu da znate da sam previše SUZAMA platila ovu akciju, da su me... ustvari, da me ovde niko nije dočekao široko raširenih ruku i pečenjem!!! Sve što sam uradila uradila sam zahvaljujući internetu. Da, to što je uspelo, uspelo je samo zahvaljujući mojim  bezbrojnim email-ovima. Upoznala sam ljude virtualno, kasnije i uživo i to što je urađeno, sve je na blogu.

     Al' ovde, na ovim prostorima, UPORNOST i ISTRAJNOST. Ovde… zavšriti posao... sprovesti do kraja ideju, ne lagati, ne varati, ne biti ljubomoran ne zavideti, raditi! Održati reč. Ma šta to beše???

     Trebalo je da za neka prijateljstva ili saradnje, nazovite to kako god hoćete, da donesem DŽAKOVE PARA. Možda bi oni tako ostali moji prijatelji i razumeli me. Možda, a možda i ne... jer u prethodnom životu... ili veku, i to sam platila… i uzalud. Da! Da! Al’ ni o tome neću u detalje sada. Detalji vam neće dati ništa dobro, a ni meni. Ponekada prošlost treba da se zaboravi… ili je ne treba opisivati, osim ako je korisna za budućnost.

     Najveće pitanje koji me muči već godinama je, zašto je moj pokojni tata otišao u BELI SVET davne 1966. Nikada nisam dobila tačan odgovor… mada, sada čujem neke njegove reči, ustvari, sada ih razumem. Hvala TATA! Sada te dobro razumem. 

Možda nikada nije kasno !

     I kada budem sklopila oči zauvek, ne znam čega ću lepog da se setim u ove tri godine akcije. Al’pamtću dečje reči iz jednog malog sela na jugu 2OO6: "HOĆETE LI DA NAM DONESETE JOŠ KNJIGA? VIDITE KAKO JE OVA LEPA, PREVIŠE STE DONELI". Dete nije bilo veće od tri jabuke! Ono je to reklo južnim, vranjanskim akcentom!

     "Će doneseš li još knjige? Ovaj je mnogo ubava, gle! Lele, mnogo ste doneli!"

     Šapnula sam detetu: "DA! OBEĆAVAM, ĆE TI DONESU MNOGO".

MNOGO STE ME RANILI 

MNOGO DRAGA MOJA BRAĆO

MNOGO ME BOLI

     А došla sam ovde 2OO8., već bolesna. 2007. lečila se od raka... hemoterapija, zračenje, itd ...

Al' sam rešila da sebe sama lečim; POZITIVNOM ENERGIJOM - VEROM I LJUBAV 

I NADOM DA BOG UZVRATI VREME ONIMA KOJI DAJU... 

     Danas me muči jedno pitanje: DA LI SAM JA POTREBNA AKCIJI I DA LI TREBA DA JE PRODUŽIM?

Nisam sebi dala odgovore!

     Dragi Tata, ostavi Mamu još sa mnom, još mi je potrebna,  i znam, slutim, da je tebi gore lepo, inače pametan kakav si bio, ti bi se već vratio... i kada budem našla još koje odgovore, javiću ti istim putem.

     Otvoreno pismo mome ocu... pošto nemam njegovu adresu, rešila sam da to objavim ovde, a on će ovde da zaviri!

     A vama svima hvala ako vam ove reči nešto govore... da ste moji prijatelji. JA NAS VOLIM. (Ne znam to možda uvek lepo da kažem)

     Zorica Sentić

ps; Hvala  bezmerno  ALEKSANDRU POPOVIĆU  bez koga  ne bih produžila akciju,  DARUJMO REČ i bez koga ne bi bilo afrikata ni sedam padeža u mojim knjigama!

A zasto SIVO?

Ne dajem odgovor sada...

"Moja mama i moj tata, krivi oboje... što sam takva kakva sam".

Al' ako sam veliku grešku prema nekome napravila, ja ću se javno izviniti.
Al' da mi se kaže gde i kada.