Otvoreno sivo pismo
Sklopila,
zatvorila sam oči i razmišljala. Nisam možda ništa pametno smislila, al' se
odmorila i premotala filmove, poslednja izdanja. Razgovarala sam sa sobom, rekla
sebi, naredila, zadala skoro matematički težak zadatak, da dam sebi odgovore,
tačne odgovore. Treba doći do nekih rešenja. Zašto ja ovde lupam glavom u
zidove? Glava
me jako boli, zar da ovakvе glupоsti
dopustim? Zar treba svima sa kojima sam ušla u sukobe… u ovoj zemlji, da se
izvinjavam? Nisam
našla odgovore, ne tačne! Al' ja ne znam sve. Postavila sam jedno veliko
pitanje. Ko
je mene razumeo? Izdvajam par osoba, one znaju ko su, koje tačno znaju šta sam
ja ovde došla da radim. Osim
što... eventualno, pokušavam da naučim srpski... koji nikada neću naučiti, (al'
i veći od mene su napustili i možda imaju pravo!). Na
to pitanje sam sebi i pre odgovorila, napuštam bitku protiv padeža, rekla sam
davno njih je sedam! Al’ kada
ću napustiti bitku protiv gluposti nekih duša kojih ima mnogo, koje mi uzimaju
svu enrgiju i zato je nemam dovoljno za one lepe duše, nažalost. Konstatacija
je da je takvih manje... Al' sam sama u mojoj borbi. Imam vas puno (u filmu
"akcija Darujmo reč") al’ na prstima jedne ili dve ruke mogu da vas nabrojim. O
tome, idući put, možda, da sada ne ulazim u detalje, oni nisu ni važni. Hocu da
znate da sam previše SUZAMA platila ovu akciju, da su me... ustvari, da me ovde
niko nije dočekao široko raširenih ruku i pečenjem!!! Sve što sam uradila
uradila sam zahvaljujući internetu. Da, to što je uspelo, uspelo je samo
zahvaljujući mojim bezbrojnim
email-ovima. Upoznala
sam ljude virtualno, kasnije i uživo i to što je urađeno, sve je na blogu.
Al'
ovde, na ovim prostorima, UPORNOST i ISTRAJNOST. Ovde… zavšriti posao...
sprovesti do kraja ideju, ne lagati, ne varati, ne biti ljubomoran ne zavideti,
raditi! Održati reč. Ma šta to beše??? Trebalo
je da za neka prijateljstva ili saradnje, nazovite to kako god hoćete, da
donesem DŽAKOVE PARA. Možda
bi oni tako ostali moji prijatelji i razumeli me. Možda,
a možda i ne... jer u prethodnom životu... ili veku, i to sam platila… i uzalud.
Da!
Da! Al’ ni o tome neću u detalje sada. Detalji vam neće dati ništa dobro, a ni
meni. Ponekada prošlost treba da se zaboravi… ili je ne treba opisivati, osim
ako je korisna za budućnost. Najveće
pitanje koji me muči već godinama je, zašto je moj pokojni tata otišao u BELI
SVET davne 1966. Nikada nisam dobila tačan odgovor… mada, sada čujem neke
njegove reči, ustvari, sada ih razumem. Hvala TATA! Sada te dobro
razumem. Možda
nikada nije kasno ! I
kada budem sklopila oči zauvek, ne znam čega ću lepog da se setim u ove tri
godine akcije. Al’pamtću dečje reči iz jednog malog sela na jugu 2OO6: "HOĆETE
LI DA NAM DONESETE JOŠ KNJIGA? VIDITE
KAKO JE OVA LEPA, PREVIŠE STE DONELI". Dete
nije bilo veće od tri jabuke! Ono
je to reklo južnim, vranjanskim akcentom! "Će
doneseš li još knjige? Ovaj
je mnogo ubava, gle! Lele,
mnogo ste doneli!" Šapnula
sam detetu: "DA! OBEĆAVAM,
ĆE TI DONESU MNOGO". MNOGO
STE ME RANILI MNOGO
DRAGA MOJA BRAĆO MNOGO
ME BOLI А došla
sam ovde 2OO8., već bolesna. 2007.
lečila se od raka... hemoterapija, zračenje, itd
... Al'
sam rešila da sebe sama
lečim; POZITIVNOM ENERGIJOM - VEROM I LJUBAV I NADOM
DA BOG UZVRATI VREME ONIMA KOJI DAJU... Danas
me muči jedno pitanje:
DA LI SAM JA POTREBNA AKCIJI I DA LI TREBA DA JE PRODUŽIM? Nisam
sebi dala odgovore! Dragi
Tata, ostavi Mamu još sa mnom, još mi
je potrebna, i znam, slutim, da je tebi gore lepo, inače pametan kakav si bio, ti bi se već vratio... i
kada budem našla još koje odgovore, javiću ti istim putem. Otvoreno
pismo mome ocu... pošto nemam njegovu adresu, rešila sam da to objavim ovde, a on će ovde
da zaviri! A
vama svima hvala ako vam ove
reči nešto govore... da ste moji
prijatelji. JA
NAS VOLIM. (Ne znam to možda uvek lepo da kažem)
Zorica
Sentić ps;
Hvala bezmerno ALEKSANDRU POPOVIĆU bez koga ne bih produžila akciju,
DARUJMO REČ i bez koga ne bi bilo afrikata ni sedam padeža u mojim knjigama!
A
zasto SIVO? Ne dajem
odgovor sada... 
"Moja mama i moj tata, krivi oboje... što sam takva kakva sam".
Al' ako sam veliku grešku prema nekome napravila, ja ću se javno izviniti.
Al' da mi se kaže gde i kada.
09/01,2010, at 15:46
Visit Borivoj Jakšić
NO COMENT!!!
09/01,2010, at 15:48
Visit Borivoj Jakai
NO C O M E N T!!!
09/01,2010, at 15:50
Visit Borivoj Jakai
N O C O M E N T!!!
09/01,2010, at 16:35
Visit Ljiljana
E moja Zorice, kod nas ti je sve odiseja. A reči se seju u vetar, odavno i niz vetar...
Da uzemš pasoš, u našoj čaršiji, doneseš ćebe pa čekaš do zore, a posle ne znaš tačno kojim redom ćete uzeti u proceduru. Pa opet isto kada dođeš na red da ga podigneš. Iz mnogih čaršija koje nisu kraj autoputa, zadnji autobusi kreću najkasnije do osam i trideset. Iz Beograda, čik se vrati posle toga vremena, jedino ako imaš šansu vozom i ako im uloviš vreme polaska i trasu. Za lek koji uzimaju hronični bolesnici, svakog meseca čekaju na šalterima i više vremena provedu na šalteru nego kod lekara... U mnogim Kulturnim centrima i Bibliotekama ne možeš da izbrojiš službenike...Zaklinjemo se u mlade a jedva čekamo da im vidimo pete...i svi vole da se slikaju kraj računara, a manifestacije pune sitnog veza...u autobusu mi pre neki dan reče saputnica koja je završila književnost, da dvadeset godina nije pročitala knjigu... Ne ljuti se na sve nas. Tu smo gde smo. Kažu ko nema duhovnosti taj nema života. Ubismo se da dokažemo proteklu duhovnost, a za ovu kažu mora da stvori novac. Kolika je cena duhovnosti? Volela bih da mi neko izračuna. Napravili su stari most na Neretvi u Mostaru, kažu i Hilandar će na nekom kontinentu. Pismeni smo, a nepismeni. Plaše nas i Internetom. Posle se mnogi ljute kada kažem, moja domovina je u mojoj sobi. Nešto najlepše i naveće što možemo da uradimo je da stvorimo čoveka. A bez ljubavi i lepe reči to ne ide.
Prvo u čoveka beše reč, koja se prenosila usmeno, klesala u kamenu, glinenim tablicama, pisala na papirusu, oslikavala na papiru, štampala...došlo vreme, elektronsko...
Neko reče, Bog broji ženske suze, tvoje nije još izbrojao, i plakati je danas teško, sve se okamenilo. Ne predaj se, Zorice.
09/01,2010, at 17:32
Visit Sandra Radovic
Veoma me je dirnulo sve sto si napisala...
Sve. Tvoja zelja da se vratis svojim korenima...
Tvoja borba da darujes sebe ... pre svega deci...
I mislim, da zbog njih ne bi trebalo da tek
tako odustanes... O pojedincima, klanovima i
ne-prosvecenim ljudima, o primitivizmu... i
njihovim interesima... sitnim dusama obucenim
u skupim odelima koji sede udobno zavaljeni u
svojim foteljama... ne zelim da komentarisem...
Nisu vredni.. da trosim reci na njih...
Takodje, citajuci tvoje otvoreno sivo pismo..
rec... po rec .. ikreno zapanjila sam se kad
sam shvatila da imamo skoro ista zivotna iskustva..
Ja ne bih o tome... Ne mogu... Jeste, da prolazi
peta god. i jeste da sam umesto da budem srecna
sto sam izvukla zivu glavu posle tog pakla,
nazalost... dozivela niz zivotnih udaraca..
koji su me doveli do ivice...
Ali eto - tu sam... Vracam se u neki nazovi
normani zivot... i pokusavam da ga zivim...
dan po dan ...
No, nisam imala nameru da se raspricam o sebi...
Znam da ti je tesko... da emocije.. nepravda..
nerazumevanje... spoznaja o zemlji koju je sa
pravom tvoj otac napustio - boli....
Zato... ti necu deliti savete...
Zelim da znas da kad prodje neko vreme,
i donoses definitivnu odluku.. koja je
najbolja za tebe... IMACES MOJU PODRUSKU..
ma kakva ona bila...
Vazno je da radis ono sto volis....
da se druzis sa onima koji ti odgovaraju...
da budes u harmoniji sama sa sobom...
i da se svakog jutra probudis sa zeljom da
nesto lepo...ucinis za sebe i ostanes to sto
jesi...
Srdacan pozdrav
Iskreno i od srca...
Sandra.
Bgd.01.septembar 2010.g.
p.s. Sad vidim da ovo moze biti javno...
Ukoliko zelis to da uradis, izbaci
molim te - reci koje sam napisala
o sebi.
09/22,2010, at 03:59
Visit Zoran
Draga Zorice,
Upravo se završio deo ponoćnog programa Radio Beograda u kome ste Vi gostovali. Slušao sam intervju s Vama i saznao za divnu akciju koju vodite, što me je jako obradovalo. (Moram reći da sam se upravo spremao da isključim radio, ali sam se predomislio čuvši o kakvom je neobičnom gostu reč, i sada imam malo lepše mišljenje o voditelju, koji za moj ukus prečesto ispravlja i prekida svoje goste... :)
U mislima i srcu sam se već pridružio Vašoj akciji. Odavde s Havaja sada ne mogu slati knjige, mada ih ima puno koje bih hteo da se, zajedno sa mnom, presele u Srbiju, ali se nadam da ćemo moći uskoro da se sretnemo i da ću doći s gomilom knjiga za naše mlade čitaoce na selu, kojih je sve manje. Možda će dašak nade ruku pod ruku sa saznanjem da neko mari i voli učiniti, između ostalog, i da se u našim selima rodi koji novi čitalac i čitateljka više!
Osećam da je sada najvažnije da Vam kažem da je značaj poduhvata koji ste pokrenuli hiljadostruko veći nego što Vam se čini, naročito kad se ponekad iskreni pokušaji odbiju od zidova nerazumevanja, lenjosti, malodušnosti, zavisti ili prosto neverice!
Naš narod nije navikao na samoorganizovanje. Kad je kroz istoriju najviše postizao u zajedničkom pregalaštvu bilo je to zato što je manje-više bio prisiljen da učestvuje. Ova nit odvajkada razočavava i boli mnoge među nama koji bi da se mnogo toga menja i radi bolje i više, iako za ovo postoji objašnjenje u našoj istoriji, pre svega.
Mnogi naši ljudi navikli su i vole da pričaju. Puni su ideja o tome kako bi moglo i trebalo. Pri tome očekuju da neka druga, viša sila (država, vladar, vojska, selo, komšija, bogataši...) stvari promeni nabolje. Kao daroviti mislioci i pričaoci, mi pogrešno smatramo da je naša priča (već dovoljna) akcija. Ovo je naša najveća mana, koju je najbolje uočio i izrazio Ivo Andrić u svojim Znakovima pored puta. Dozvolite da se podsetimo na par njegovih misli o našem (balkanskom) mentalitetu:
"Kao što u rđavom selu nije dobro važiti kao bogat, jer se pre ili posle nađe neko ko takvog čoveka opljačka ili ubije - tako u izvesnim sredinama nije dobro uživati glas mnogo pametna ili darovita čoveka, jer će se uvek naći ljudi koji će sve učiniti da toga čoveka obore ili bar da mu život što je više moguće zagorčaju, tako da mu njegova pamet i njegov dar na nos udare."
"U nas ima mali [?] broj ljudi koji rešenje svojih glavnih životnih pitanja očekuju odnekud spolja, od drugih ljudi ili od nadzemaljskih sila, a ne trude se da u sebi razviju snage koje bi same mogle rešavati ta pitanja, ili doprinositi njihovom rešavanju. Ponekad mi se čini da nas ima takvih srazmerno više nego i u jednoj drugoj evropskoj zemlji, i da su takvi i oni koji to ne bi smeli da budu i koji na prvi pogled i ne izgledaju da jesu."
Kao da Vam se u trenucima krize javlja iz vekova, premudri pisac je takođe napisao:
"Кад једно одређено стање почне да вас мучи, да постаје неиздржљиво, немојте стајати у месту, јер боље неће бити, још мање помишљајте на бежање натраг, јер се од тога побећи не може. Да бисте се спасли, идите напред, терајте до врхунца, до апсурда. Идите до краја док не дотакнете дно, док вам се не огади. У томе је лек. Претерати, значи испливати на површину, ослободити се."
Nemojmo nikada sumnjati da mala grupa posvećenih ljudi može da promeni svet. To je jedini način na koji je svet ikada i promenjen.
Idimo do kraja! Računajte na mnoge koji će se pridružiti tek onda kad Darujmo reč bude veoma uspešna akcija (verujem da to već jeste, ali se još ne vidi jasno), jer imaju potrebu da budu deo uspeha. Takav je čovek, ne samo naš.
Srdačno,
Zoran
zoranstar@yahoo.com
09/22,2010, at 04:09
Visit Zoran
Darujmo reč
Draga Zorice,
Upravo se završio deo ponoćnog programa Radio Beograda u kome ste Vi gostovali. Slušao sam intervju s Vama i saznao za divnu akciju koju vodite, što me je jako obradovalo. (Moram reći da sam se upravo spremao da isključim radio, ali sam se predomislio čuvši o kakvom je neobičnom gostu reč, i sada imam malo lepše mišljenje o voditelju, koji za moj ukus prečesto ispravlja i prekida svoje goste... :)
U mislima i srcu sam se već pridružio Vašoj akciji. Odavde s Havaja sada ne mogu slati knjige, mada ih ima puno koje bih hteo da se, zajedno sa mnom, presele u Srbiju, ali se nadam da ćemo moći uskoro da se sretnemo i da ću doći s gomilom knjiga za naše mlade čitaoce na selu, kojih je sve manje. Možda će dašak nade ruku pod ruku sa saznanjem da neko mari i voli učiniti, između ostalog, i da se u našim selima rodi koji novi čitalac i čitateljka više!
Osećam da je sada najvažnije da Vam kažem da je značaj poduhvata koji ste pokrenuli hiljadostruko veći nego što Vam se čini, naročito kad se ponekad iskreni pokušaji odbiju od zidova nerazumevanja, lenjosti, malodušnosti, zavisti ili prosto neverice!
Naš narod nije navikao na samoorganizovanje. Kad je kroz istoriju najviše postizao u zajedničkom pregalaštvu bilo je to zato što je manje-više bio prisiljen da učestvuje. Ova nit odvajkada razočavava i boli mnoge među nama koji bi da se mnogo toga menja i radi bolje i više, iako za ovo postoji objašnjenje u našoj istoriji, pre svega.
Mnogi naši ljudi navikli su i vole da pričaju. Puni su ideja o tome kako bi moglo i trebalo. Pri tome očekuju da neka druga, viša sila (država, vladar, vojska, selo, komšija, bogataši...) stvari promeni nabolje. Kao daroviti mislioci i pričaoci, mi pogrešno smatramo da je naša priča (već dovoljna) akcija. Ovo je naša najveća mana, koju je najbolje uočio i izrazio Ivo Andrić u svojim Znakovima pored puta. Dozvolite da se podsetimo na par njegovih misli o našem (balkanskom) mentalitetu:
"Kao što u rđavom selu nije dobro važiti kao bogat, jer se pre ili posle nađe neko ko takvog čoveka opljačka ili ubije - tako u izvesnim sredinama nije dobro uživati glas mnogo pametna ili darovita čoveka, jer će se uvek naći ljudi koji će sve učiniti da toga čoveka obore ili bar da mu život što je više moguće zagorčaju, tako da mu njegova pamet i njegov dar na nos udare."
"U nas ima mali [?] broj ljudi koji rešenje svojih glavnih životnih pitanja očekuju odnekud spolja, od drugih ljudi ili od nadzemaljskih sila, a ne trude se da u sebi razviju snage koje bi same mogle rešavati ta pitanja, ili doprinositi njihovom rešavanju. Ponekad mi se čini da nas ima takvih srazmerno više nego i u jednoj drugoj evropskoj zemlji, i da su takvi i oni koji to ne bi smeli da budu i koji na prvi pogled i ne izgledaju da jesu."
Kao da Vam se u trenucima krize javlja iz vekova, premudri pisac je takođe napisao:
"Кад једно одређено стање почне да вас мучи, да постаје неиздржљиво, немојте стајати у месту, јер боље неће бити, још мање помишљајте на бежање натраг, јер се од тога побећи не може. Да бисте се спасли, идите напред, терајте до врхунца, до апсурда. Идите до краја док не дотакнете дно, док вам се не огади. У томе је лек. Претерати, значи испливати на површину, ослободити се."
Nemojmo nikada sumnjati da mala grupa posvećenih ljudi može da promeni svet. To je jedini način na koji je svet ikada i promenjen.
Idimo do kraja! Računajte na mnoge koji će se pridružiti tek onda kad Darujmo reč bude veoma uspešna akcija (verujem da to već jeste, ali se još ne vidi jasno), jer imaju potrebu da budu deo uspeha. Takav je čovek, ne samo naš.
Srdačno,
Zoran
09/22,2010, at 18:20
Visit Bora Jakšić
Neboj se padeža. Pomisli da si ti Snežana a oni sedam malih patuljaka, i zajedno hoj ja hoooj, zajedno u boj.....
12/21,2010, at 23:52
Visit ŠTAMPAR LIDIJA
DRAGA ZO ,JA TE VOLIM !!!!!!!! LIDIJA ŠTAMPAR MARIBOR,KOJA JE UZPUT TEBE NAŠLA SEBE !!!!!