Sklopila,
zatvorila sam oči i razmišljala. Nisam možda ništa pametno smislila, al' se
odmorila i premotala filmove, poslednja izdanja. Razgovarala sam sa sobom, rekla
sebi, naredila, zadala skoro matematički težak zadatak, da dam sebi odgovore,
tačne odgovore. Treba doći do nekih rešenja. Zašto ja ovde lupam glavom u
zidove?
Glava
me jako boli, zar da ovakvе glupоsti
dopustim? Zar treba svima sa kojima sam ušla u sukobe… u ovoj zemlji, da se
izvinjavam?
Nisam
našla odgovore, ne tačne! Al' ja ne znam sve. Postavila sam jedno veliko
pitanje. Ko
je mene razumeo? Izdvajam par osoba, one znaju ko su, koje tačno znaju šta sam
ja ovde došla da radim.
Osim
što... eventualno, pokušavam da naučim srpski... koji nikada neću naučiti, (al'
i veći od mene su napustili i možda imaju pravo!).
Na
to pitanje sam sebi i pre odgovorila, napuštam bitku protiv padeža, rekla sam
davno njih je sedam!
Al’ kada
ću napustiti bitku protiv gluposti nekih duša kojih ima mnogo, koje mi uzimaju
svu enrgiju i zato je nemam dovoljno za one lepe duše, nažalost. Konstatacija
je da je takvih manje... Al' sam sama u mojoj borbi. Imam vas puno (u filmu
"akcija Darujmo reč") al’ na prstima jedne ili dve ruke mogu da vas nabrojim. O
tome, idući put, možda, da sada ne ulazim u detalje, oni nisu ni važni. Hocu da
znate da sam previše SUZAMA platila ovu akciju, da su me... ustvari, da me ovde
niko nije dočekao široko raširenih ruku i pečenjem!!! Sve što sam uradila
uradila sam zahvaljujući internetu. Da, to što je uspelo, uspelo je samo
zahvaljujući mojim bezbrojnim
email-ovima. Upoznala
sam ljude virtualno, kasnije i uživo i to što je urađeno, sve je na blogu.
Al'
ovde, na ovim prostorima, UPORNOST i ISTRAJNOST. Ovde… zavšriti posao...
sprovesti do kraja ideju, ne lagati, ne varati, ne biti ljubomoran ne zavideti,
raditi! Održati reč. Ma šta to beše???
Trebalo
je da za neka prijateljstva ili saradnje, nazovite to kako god hoćete, da
donesem DŽAKOVE PARA. Možda
bi oni tako ostali moji prijatelji i razumeli me. Možda,
a možda i ne... jer u prethodnom životu... ili veku, i to sam platila… i uzalud.
Da!
Da! Al’ ni o tome neću u detalje sada. Detalji vam neće dati ništa dobro, a ni
meni. Ponekada prošlost treba da se zaboravi… ili je ne treba opisivati, osim
ako je korisna za budućnost.
Najveće
pitanje koji me muči već godinama je, zašto je moj pokojni tata otišao u BELI
SVET davne 1966. Nikada nisam dobila tačan odgovor… mada, sada čujem neke
njegove reči, ustvari, sada ih razumem. Hvala TATA! Sada te dobro
razumem.
Možda
nikada nije kasno !
I
kada budem sklopila oči zauvek, ne znam čega ću lepog da se setim u ove tri
godine akcije. Al’pamtću dečje reči iz jednog malog sela na jugu 2OO6: "HOĆETE
LI DA NAM DONESETE JOŠ KNJIGA? VIDITE
KAKO JE OVA LEPA, PREVIŠE STE DONELI". Dete
nije bilo veće od tri jabuke! Ono
je to reklo južnim, vranjanskim akcentom!
"Će
doneseš li još knjige? Ovaj
je mnogo ubava, gle! Lele,
mnogo ste doneli!"
Šapnula
sam detetu: "DA! OBEĆAVAM,
ĆE TI DONESU MNOGO".
MNOGO
STE ME RANILI
MNOGO
DRAGA MOJA BRAĆO
MNOGO
ME BOLI
А došla
sam ovde 2OO8., već bolesna. 2007.
lečila se od raka... hemoterapija, zračenje, itd
...
Al'
sam rešila da sebe sama
lečim; POZITIVNOM ENERGIJOM - VEROM I LJUBAV
I NADOM
DA BOG UZVRATI VREME ONIMA KOJI DAJU...
Danas
me muči jedno pitanje:
DA LI SAM JA POTREBNA AKCIJI I DA LI TREBA DA JE PRODUŽIM?
Nisam
sebi dala odgovore!
Dragi
Tata, ostavi Mamu još sa mnom, još mi
je potrebna, i znam, slutim, da je tebi gore lepo, inače pametan kakav si bio, ti bi se već vratio... i
kada budem našla još koje odgovore, javiću ti istim putem.
Otvoreno
pismo mome ocu... pošto nemam njegovu adresu, rešila sam da to objavim ovde, a on će ovde
da zaviri!
A
vama svima hvala ako vam ove
reči nešto govore... da ste moji
prijatelji. JA
NAS VOLIM. (Ne znam to možda uvek lepo da kažem)
Zorica
Sentić
ps;
Hvala bezmerno ALEKSANDRU POPOVIĆU bez koga ne bih produžila akciju,
DARUJMO REČ i bez koga ne bi bilo afrikata ni sedam padeža u mojim knjigama!
A
zasto SIVO?
Ne dajem
odgovor sada...
