Зорици и њеним хуманитарцима
Док сам у школи предавао српски
језик пробао сам све могуће, чега сам се сјетио, да популаришем књигу и да у
ђачку душу уградим бар трунчицу љубави према читању.
-Водио сам моје ђаке да упознају библиотеку. Тамо сам им, као случајно, читао већ одабране одломке популарних књига.
-Прикупљао сам књиге за библиотеку, а свим донаторима, опет поклањао неке друге књиге. Говорио сам им да је књига са посветом најбољи поклон, да је вјечан и да са годинама само добија на важности. Читао сам им посвету на једној старој књизи коју је давно неки мјештанин поклонио школи.
-За сваки добар потез ученика нудио сам књигу као награду.
-Дјелио сам петице у дневник ако би ми ученик доказао да је прочитао било коју књигу.
-А школска лектира је стварно била обавезна.
Највеће задовољство ми је било да преко љетњег распуста гледам групице дјечака и дјевојчица како са књигом у руци иду ка библиотеци. То ми је била потврда да сам нешто корисно урадио.
А онда су дошла нека друга времена и неки нови људи и почели да рачунају; 526 ђака пута 5 марака једнако је! Пута година, једнако је....! Тако су израчунали лијепу свотицу од учлањења ученика у школску библиотеку. И срећа, па се досјетише, пошто је у школској библиотеци било доста књига на кориштењу из градске билиотеке, да им испоставе рачун за лежарину књига. Опет лијепа свотица! А на другој страни штедња максимална. Сви који немају норму у настави фиктивно је допуњују радом у библиотеци.
Капитал, новац и добит су тако збрисали школску библиотеку, а од развијања љубави према књизи и читању је остала само тужна успомена.
Ето, зато ми ова акција ''Дарујмо реч'' дјелује помало нестварно. Као да сањам како су дошла добра времена, па су људи опет људи. Опет знамо шта је књига. Опет читамо. И опет омогућавамо другима да читају. Слушам лијепе ријечи, читам похвале, па ми лијепо у души. Као да су сви ови сарадници акције ''Дарујмо реч'' моји. Осјећам их, знам шта мисле, видим им душу пјесничку и знам да ће успјети. Такви људи ће успјети у свакој акцији.
Посебно вјерујем Зорици. Толико одушевљења у раду одавно нисам видио. Врхунски пјеснички таленат, младост и младалачки занос, упорност у раду и савременост у начинима комуникације, истанчан осјећај за тимски рад, а све у једној личности!
Хвала ти, Зорице, што си ми повратила вјеру и наду у љепшу будућност. Ако је знање моћ, вјерујем да ћемо са Зорицом постати моћни. И добри људи. Добри као појединци и као народ.
Са поштовањем
Саво Милићевић