Darujmo reč

 

 

 

 

 

 

***

 

 

 

 

 

 

 

kazuje pesme Vico Dardić ...treba Vica čuti, slušati ga... 

da vam san bude na dohvat prstiju, ušiju, očiju... 
da zaboravite da vreme postoji, ONO I NE POSTOJI 
Glas koji je dao, darovao, drugu dimenziju
…onu i z a vremena ...mojim malim rečima
Glas … On
dao je krila mojim stihovima
da ja poletim

 

 

 

 

moralo je tako biti
iste su sve priče
moje noći su drugačije
dal' je moralo sve
baš sve
tako biti ...
do zapete, moje priče su iste
ja jedino imam pravo da ih pišem drugačije
jer su moje priče
moje uspomene
jedino nâs uspomene čuvaju od zaborava
jedino uspomene leče duše
jedna tišina šapnuta u telefon
iluzija jednog osmeha
jedna misao
jedan pogled u kome vidimo sebe…
fotografija u kojoj prepoznajemo
to što se ne prepoznaje…
trag nota što nam sviraju
nečujnu muziku
rečenice što zvone istinito…
jedna posveta i reči koje drhte…
poruke što izbrišemo da zaboravimo
od straha da su možda jednom bile istinite
datum rođenja koji smo slagali
da istini pomognemo
mali osmeh koji dodajemo životu...
neko obećanje što još uvek nismo dali…
prve prilike, pa i druge…
poslednje reči ili prve…
ruža koju nećemo da bacimo
miris celog tog dana ostao na njenim laticama...
sveća koja još gori samo u našem sećanju
od te poslednje večere sa...
večere bez večere
tog devetog-desetog septembra...
ta jedina uspomena
od tog jednog dana
… ta jedina ne uspomena
film bi se zvao
ja nâs volim
volim nâs ja
što više kopkam po slikama, družim se sa opasnostima
da u oblake odem
da se bar za oblake udam
ostaje mi senka tečnosti
da dođem do razuma vrelog
i opet prođe Anđeo
Anđelov miris zna da osvetli uspomene
al' nikada više
više nikada
nikada neću govoriti piscu
ne dok je on prisutan…
čak ni u snovima…
uspomene moje
priče su moje
drugačije da ih pišem imam pravo jedino ja
iste su priče moje do zapete
tako...
sve baš
sve je moralo
drugačije su noći moje
priče sve su iste
biti tako je moralo
ja nâs volim
volim nâs ja
 

REKVIJEM



Mamu su odveli juče. Tata je već odavno otišao, njega ustvari nikad nisam ni video. Uvek je na službenom putu. Ima neko čudno zanimanje. Vodaju ga po celoj zemlji, od sela do salaša, pokazuju ga na kojekakvim sajmovima… a između dva pojavljivanja na tim skupovima, iznajmljuju ga odgajivačima. Plaćaju ga da se pari! Ne baš njega, novac dobija Pietrov gazda, ali ipak… ponosan sam da je moj tata toliko cenjen. Ja lično sam stidljiv, ne volim gužve, još manje zatvorene prostore, a o tucanju, u mojim godinama nema govora… Kasnije, kad porastem, ne bih želeo da me pokazuju kao neku čudnu zverku. 
Ali onaj drugi deo tatinog zanata bi me zanimao. Znam o čemu pričam. Više puta sam prisustvovao tim sablaznim radnjama. Pietro je dovodio u moju štalu prvo Emu, posle Suzanu, posle jednu treću koju nisam znao... obarao ih je u slamu, te žene su se kikotale, zatim je on legao na njih, koprcao se kao da ga je spopala ona bolest ludih krava, to je trajalo neko vreme sa uzdasima, čak i vrištanjem i onda, odjednom smireni, veoma umorni bi ostali ležeći i buljeći u plafon. Pitam se kako moj tata radi te stvari. Ne mogu da zamislim njegove ljubavnice u položajima koje je zauzimala Ema ili Suzana, ili ona treća... I opet sam ponosan na mog tatu. Nijedna od tih dvonožnih krava nikada nije dala Pietru nijedan groš. A baš je obavljao, i savesno, obavljao svoj posao. A za to vreme, moj tata je zaradio milione... 
Ovih zadnjih dana se ne osećam sigurno. Pietro, kao od uvek, me poji i hrani svako jutro, pere me, miluje, ali što mi se ne sviđa, prekjuče je počeo da mi priča, da mi tepa, da mi pipa vrat, slabine i, krajnji bezobrazluk, butine. Đubre pedofilsko! 
Nadam se da ste razumeli, ja nisam vaše vrste. I uobraženi mesožderi dvonošci vi ne možete da shvatite da ja, sin Atile i Sarke, praunuk čuvene „Krilate“, ja mladunac koga na vašem jeziku zovete „tele“, vi nikad nećete moći da razumete da ja znam vaše reči, da su mi one potrebne kao trava pašnjaka, kao rosa koju ujutro ližem na pragu štale, kao moja drugarica Belka, sa kojom se igram na livadi, kojoj grickam uši, sa kojom ću kasnije, kad porastem, raditi iste čudesne stvari kao Pietro sa one tri dvonožne krave, ili moj tata sa pravim pravcatim kravama. I ja za to neću tražiti ni dinar. Ni dolar, ni marku, ni liru, šarenu hartiju koja je u vrednosti u ovoj zemlji.
Rekoh “čuvena Krilata”... mama mi je pričala našu porodičnu legendu… Da, da, da… i mi imamo legende, priče, junačke pesme… Niste znali? Naravno. Naše priče i pesme se ne čitaju u dnu vaših tanjira… Posle obroka ostaju samo masne mrlje, malo sosa kog se vi bojite, i nekoliko crvenih kapljica naše krvi… Dobro… rekoh «Krilata»… moja prababa… Pre mnogo punih meseci stigla je ovde, na obalu ostrva. Pričali su mi da je izašla iz mora, njena dlaka je blistala, iz gubice su izlazili pramenovi patnje, uši su joj se zašiljile, i iznurena, žedna i gladna, mršava je pala na pesak. Na njenom, na našem jeziku, molila je za pomoć… Adam, Pietrov otac je našao, pomilovao, podigao, utešio, poveo na imanje na kome je radio. I usput, da je razonodi, razgovarao je sa njom. Adam je bio čovek od stare, prastare vrste ljudi, od onih koji su znali da razgovaraju sa biljkama, sa životinjama, koji su razumevali rečnik brze vode i prepoznavali sve migove neba, svako mršćenje stena. 
Krilata, (Adam ju je tako odmah nazvao zbog njenih plećki, koje su se probijale kroz kožu zbog mršavosti, kao da hoće da izađu iz tog nezahvalnog tela, zbog tih lopatica koja su ličila na dva pupoljka anđeoskih krila) polako se penjući prema vrhu brda mu je ispričala svoju dogodovštinu. Živela je sa druge strane mora… Beše tamo pašnjaka, seljaka, sunca i slane tople vode u kojoj je volela da se brčka, beše devojčica koje su se igrale sa njom, bio je i jedan bik… I jednog dana, ljudi koji su se brinuli o njoj, i dečaci koji su je timarli i hranili, i nebo koje je mazilo, i slana voda koja joj je prijala... svi kao po jednoj nebeskoj naredbi su poludeli... Ljudi su umesto alatki, motika, ašova, budaka, uzeli neke neobične bučne sprave koje su pljuvale plamen i smrt, devojcice, do tada bezbrižne, počele su da se kriju u najmračnijim kutkovima, a dečaci, umesto da se loptaju počeše da se igraju ubilačkih igara... čak i ona topla, slana, plava voda je ohladnela, posedela, ostarila... »Voda koja matori... umire... sedi... selo na brdu koje gori... razumeš li... morala sam da bežim iz te lude zemlje... ušla sam u more i krenula...»
Adam joj nije poverovao. Krava koja je preplivala more! Nemoguće. Pesnik na svoj način, izmislio je, sanjao, kravu letilicu, kravu begunicu od ludih ljudi, leteći preko mora, do ovog mirnog kalabrijskog sela. 
Krilata je dobila politički azil. Bar ja to tako prevodim i objašnjavam zašto baš njoj nisu nikad stavili omču na vrat i nisu je poveli puteljkom koji vodi prema onoj šupi iz čijeg odžaka se danu i noću diže beli dim.
To je bila moja prababa, i ja sam na nju ponosan. Hvala joj, tako sam saznao da pre ludih krava beše i ludih ljudi... I nešto mi kaže da će se to uvek i večno ponavljati... red ludih krava, red blesavih ljudi... Do kraja sveta... a svet je za mene moje parče livade... i Belka...
Pietro je došao... sam, bez svojih kravica... ne smeši se... i u ruci nosi jedan debeo, veoma debeo konopac...

 

 

 

*** 

 

O knjizi Milanke Mamule "Biznis i ljubav",

govorio je pomoćnik ministra za dijasporu g. Miodrag Jakšić

  

***

 

 

***

 

Gospođa Radmila Lotina sa svojom knjigom

"ZLATNA RUKAVICA Bogoljuba Kahrimana"

 

*** 

 

 

 

***

 

 

 Gospođa Radmila Cica Armić, autor romana "Popadija"

 

***

 

  

U razgovoru sa Zoricom Sentić

 

***

 

Ljubivoje Ršumović, prijatan susret

 

***

 

Knjiga pesama Zorice Sentić "Ugasi tišinU br2"

koja je promovisana na ovogodišnjem sajmu,

izazvala je Ršumovo interesovanje

 

***

 

  Predrag Banjeglav, autor zbirke priča "Zavičajno carstvo"

 

***

Predrag i Zo 

 

 

Gospodin Đoko Stojičić

 

***

Gospođa Milka Đuretić

 

***

 

Profesor Zoran Jovičić

 

***

 

Gospođa Dušanka Vartabidijan

 

***

 

 

Neda Andrejević, novinar KURIRa

 

***

 

Suzana Gvozdenović

 

*** 

 

 

 

***

 

 

 

***

 

 

Gospodin Mile Bakić, Službeni list Crne Gore 

 

***

 

 

Predrag Crnković

 

*** 

 

 

 

***

 

 

***

 

 

***

 

 

***

 

 

***

 

 

***

 

 

***

 

 

***

  

 

***