Quo vadis, Србијо?
"Покајте се, јер се приближи царство небеско"; Мт.(3,2)
„Ова прича о греху и покајању, недоказаном времену и ликовима раскућених душа који гравирају својим битисањем моје, помало распојасано штиво, само је плодна грана маште са које сам убирала сочне плодове.
Недвосмислено, ликови нису стварни и свако евентуално препознавање личности или догађаја пука су случајност. Место и време су одабрани само да би читаоцу приближили доживљај измишљених догађаја и персона.
Ако желите, слободно их промените.
Нико кога посредно или пак непосредно познајем и ни један једини стварни догађај нису били узроци настајања - ДОБРОВОЉНОГ ПАКЛА -
...не, заиста ово никада није било али размислите:
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ДА БУДЕ?“
Светлана-Цеца Полак

Како тематски одредити роман чија радња се није догодила, која чак није ни плод пишчеве маште. Уистину, како? Можда се све то није нама догодило или не желимо да признамо да смо то били ми. Збиља, покушајмо само рећи да је ово синтеза породичног, психолошког, криминалистичког и пикарског романа. Пикарским романима (picaro – лопов, ништарија) увек је заједничко мноштво авантура које доживљава усамљени јунак крећући се од дна ка врху „друштвене лествице“, где никада не стигне, али је зарад тога спреман и душу да прода. Можда је Светлана-Цеца Полак цео један народ поставила на дно, наменивши му улогу пикара, или је то урадио неко иза завесе, или можда чак и ми сами, није ни важно, тек заплет је могао да почне. Али, не и да се заврши.
Са дозом аристократске (да не кажем људске) дистанце, без жеље да се огради од онога о чему пише (живота), води нас аутор овог романа кроз наша сећања. На сва наивна питања зашто нам се све ово, од деведесетих година прошлог века до данашњих дана, догодило даје изванредан, сажет и мудар одговор: „Зато“!!!
Можда је овај роман писан за нас који смо ћутали, који смо затварали очи пред фарисејима и лажним пророцима, као опомена да се не дај боже понови??? Да ли је могуће да се српском народу поново и увек изнова, дешавају исте грешке. Могуће, ако се оне прве никада нису догодиле. Зато нас и аутор опомиње, или само оне који су спремни да без икаквих ублаженица и улепшаница чују њено питање: да ли је могло да буде, на прави и једини могући начин: да ли ће поново бити? Спрега криминала, политике, ситносопственичких интереса и личних војних циљева није присутна у овом роману. Али, могла би да буде. И да се, не дај боже, понови.
Нема у овом делу ништа од аутобиографског Светлане-Цеце Полак. Ово је биографија Србије деведесетих година и свих нас. Неко ће се у овом роману препознати, а неко неће. Можда ће препознати комшију, пријатеља и можда увидети колико су у времену прошлом они грешили. Али, важно је да то није он. Његовог комшију и пријатеља нећемо ни питати. Можда и они исто мисле.
У сваком случају немојте разбити огледало зато што је нос крив. Али, роман прочитајте, без обзира на то што ће да заболи. Зарад деце.
У Београду, 05.10.2008. Веселин Џелетовић Павлов