Kako je počelo

Published on 04/10,2008

Početak Akcije “Darujmo reč”

- Humanitarna akcija srpskih književnika, pisaca, zaljubljenika u knjigu, u lepu pisanu reč... diljem sveta, gde god ih ima, udružili su se oko akcije koja ima samo jedan cilj – da do 2010. godine svako srpsko selo ima biblioteku!
- Ambiciozno, ali ostvarljivo, kaže Zorica Sentić, pesnikinja koja živi i radi u Kanu i koja je inicijator ove Akcije.


Kako je počelo? Odakle ideje da se srpskim selima DARUJE REČ?


Z. Sentić:

Valjda je sve počelo pre nego da se rodim. Pre nego su me i zamislili. Eh, kao da je mene neko zamišljao? Kako sam prpošna i važna. Ovde molim za osmeh. Svakog čitaoca. Jer, i ja se smešim. Znate, treba više da se osmehujemo. To je najbolji početak. Ah, život bez osmeha, tako je pretužan. I kratak. Ne odzvanja kada se jednom ode...


Sve je počelo pre nas. To je važno da znamo. I nastaviće se i posle nas.

 

Zato je važna REČ. Da se pomisli, pa zapiše. I da se jednom kasnije čita. Kao udžbenik, ali i kao zavet. Nije bitan početak. Setila sam se, eto. Važno je da nema kraja. To je sasvim posebna reč. Ne volim kraj. Ne zvoni mi ta reč lepo na usnama. Dragi poštovani Frojd će mi oprostiti, što se ovako eksponiram, a njegovi simpatizeri imaće šta da «stave pod zube». Da li se tako kaže i na srpskom ? Ne znam, dobro, nije ni važno. Za one koji ne znaju, ja tek učim srpski od nedavno, i sve moje tekstove uvek neko proveri. Ove zime je Gordana Vlajić proverila više od 1OOO pesama... da! Ne, niste loše pročitali, imam ih i više, ali smo ih “samo” toliko prevele na srpski. Uz veliku pomoć nove i drage prijateljice Ljiljane Milosavljević, koja je napunila teglu slatkog od domaćih kajsija sa mojim imenom. Hvala tom novom društvu koje ću ovog leta da upoznam, jer se znamo samo virtualno... sve te lepe duše su sada u ekipi DARUJMO REČ.

Ako grešim u padežima, oprostite mi. Ovde se kaže: radim s'ljubavlju. To je najvažnije. Eh, ako nešto volim to je ta neka SLOBODA koju sebi dajem, naročito sloboda da grešim. O slobodi ću pričati nekom drugom prilikom. O greškama, takođe. Neko je rekao da samo onaj ko ne radi - ne greši. Nekada sam se pitala da l' sam ja greška? Oh… muzeji su prepuni grešaka. I biblioteke. Ali, to i jeste prednost mudrih naroda. Pročitaju i nauče kako da NE greše.

Dakle: na početku beše reč. Ko to reče?
Beše li to nekako ovako: U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč.

Umalo da zaboravim da se pohvalim, ovo je jedno od mojih prvih pisama direktno na srpskom. Za mene je ovo čudo, jer pre samo tri godine ne bih verovala da mogu da mislim na srpskom dok pišem. Znate i kako sam učila srpski? Čitajući srpske pisce. Eto i to sam htela da kažem. I to je bio početak.

Pričam ovo zato što je dosta njih tražilo da sazna kako, šta i zašto „DARUJMO REČ“. Na neka pitanja nemam odgovore. Naročito na pitanje: kakvu korist imaš od „DARUJMO REČ“ (uz reč korist podrazumevali su novac). Odmah da kažem da ću na sva pitanja da odgovorim, ali ovakva, molim unapred, da se ne postavljaju. Jer vreme je dragoceno, posebno meni, i ne bih da ga trošimo uzalud. Ko me zna, zna da sam od reči.

Šta je sada početak? U ovo doba? Pre se znalo šta je početak. Pre se znalo šta je i kada je početak jedne sezone. Početak proleća, kada zamirišu zelene boje. Jesen je rimovana sa grožđem, sa vrućim vinom, sa jabukama. Početak zime, kada dreveće obuče kaput od snega, kada je moja baka prela, plela, pevala stare pesme kod komšike, uz zimsko veče, uz užareni šporet, jeli smo pihtije…, tada su sve bake čarape plele na pet igala, sećate li se? Ko zna danas da počne da plete čarape sa pet igala? Sada to nikome ništa ne znači, i ima grožđa i jagoda tokom cele godine, drveće cveta i u sred zime, bake ne pletu čarape … Ne smešim se …eh ne! Ovde bih i suzu pustila, ali zabranila sam sebi da ... No!

Eh, dragi moj voljeni Vivaldi, nema više ni tebe ni tvoje muzike. Ni tvoga leta. Sada je galama na youtube.com, sada se “repuje”, sada se njišu uz tehno. Oh, Vivaldi, kako je bilo u tvoje doba, kako je lepo bilo imati “četiri sezone”. Gde opet odlutah? Nije još toliko strašno. Bar dok ima i tebe Vivaldi, makar i na Youtube.

Eto, kada se raspričam tako je. Da, možda sam dosadna, al' slobodna sam da pišem o čemu želim, a vi ste slobodni da ne čitate. I da ne čujete Vivaldija i njegove “Četiri sezone” - Kod nas čujem kažemo "Četiri godišnja doba" eto ovde me je prijatelj, muzičar pri korekciji teksta ispravio, zašto da vi to ne znate ... on se zove Aleksandar i on radi ovaj Blog ... hvala i njemu. Što je napisao, a ja ČITALA. Važno je čitati…

Četiri godišnja doba ili Četiri sezone, kako god hoćete, ali jeste li ikada pomislili kako njegovo “Leto” liči na vođenje ljubavi. Mada, ne čuti njegovu “Zimu”, to ne bi smeli. To bi bilo kao da nikada niste čuli “Kafu mi draga ispeci” ili “Sve bilo je muzika”, ili kao ne znati “Tamo daleko”. Morate čuti i jedno i drugo i treće i…. Da, jer bez muzike, bez osmeha, bez REČI život je pretužan. Jalov.

 

Početak, ja njega zaboravih, verujem da ga i dalje očekujete. Biće, obećavam.
U prijateljstvu, početak nije bitan, kraj ne treba da postoji. U svađi, početak je nekada sekunda, često mala reč, neprimetna, koja ispadne..., koju nismo kontrolisali, često – ni primetili. Koju posle nismo znali progutati. I eto svađe. U ratu, početak je uvek zbog ljudske gluposti. Ajnštajn je rekao da su samo svemir i ljudska glupost beskrajni, ali da za svemir ipak nije sasvim siguran. Evo još jedne prilike za osmeh.


Hoću da kažem da je OVO početak.

Ali početak je i svaka pružena ruka koja odabira knjige, koja ih kupuje, koja ih pronalazi u svom stanu, u vikendici… koja ih skuplja, pa pakuje… koja obaveštava DARUJMO REČ, telefonom, mejlom, pismom… koja poklanja REČ.
Skupljaćemo ih i po abecednom redu, da nas neko ne bi kritikovao da nešto radimo «po ključu» (sećate li se te fraze, nekada je bila jako popularna. Osmehnite se tome : ) Jer je prošlo. Završilo se. I kraj može biti lep. Eto, pogreših maločas. (Priznajem grešku.) Delićemo ih selima i to po crkvama, jer svako selo možda nema školu, ali ima crkvu. I osnivaćemo Biblioteke DAROVANA REČ.
I darivaćemo reč, svakom selu, svakom pastiru, svakom detetu, svakoj baki (i onoj koja ume i koja više ne ume da plete čarape sa pet igala), svakome ko živi u srpskim selima… darivaćemo reči, knjige, romane, pesme, nove, stare, klasike, moderniste…
Da Srbija čita. Da ne pita. Da zna. Da nauči. Da mašta. Da POŽELI.

I umesto zaključka, evo divne posvete mog prijatelja Vladana Radomana. O Akciji DARUJMO REČ.

Darujmo reč !
Kada mi je Zorica Sentić predložila da podržim njenu ideju, priznajem da sam bio malo iznenađen. Davati reč u jednoj zemlji u kojoj je trećina stanovništva polupismena, četvrtina sasvim nepismena, a većina čitalaca verna pomodarskim piscima. Da li to ima smisla? I onda sam se prekorio: da, pa UPRAVO ZATO ima smisla. Sve se može na bolje promeniti.
Evo moje podrške, Zorice.
Zorica je jedna od najplodnijih savremenih pesnikinja, kako bi se to danas reklo «srednje generacije». Da li se kaže za jednu plodnu trešnju ili jabuku da je srednje generacije? Stvaraoci nemaju isto doba, ista merila vremena kao ostali. Njihova proleća su večna. Kao i reči. A biti pesnik u vreme gasovoda, globalizacije, grebanja na bilo koji način, znači biti lud.
Ludilo je uvek bilo moj «trend», «brend», kako hoćete po ovom novom rečniku. Bravo Zorice! Verujem u tvoj uspeh! Prihvatio sam, pridružio se grupi ljudi koji su je već podržali. Zahvaljujući njenoj ideji Ana Karenjina ce ući na belom konju u neko pomoravsko selo, Mopasan uploviti na svom jedrenjaku «Bel ami» u neku dunavsku luku, i neke od naših skromnih knjiga će čitati musavi osnovci, na livadi čuvajuci ovce.


Trackback URL

http://www.blog.rs/trackback.php?id=23379

Leave a Reply

One Response to Kako je počelo



  1. Visit Zorica Salijevic

    Postovani,
    Pre svega moram da kazem da sam za g-dju Zoricu (moju imenjakinju) Senic cula zahvaljujuci mojoj najdrazoj prijateljici Gordani Vlajic. Divim se njenoj energiji i ovoj ideji. I sama sam pisac, pisem knjige za decu i poeziju. Spremna sam da se ukljucim u ovu akciju, onoliko koliko je to moguce i koliko mi to obaveze dozvole. Smatram da ako hocemo da ostanemo svoji, svoj narod sa svojim jezikom, moramo ga cuvati. A kako ? Tako sto cemo se vratiti knjizi i citanju. Nije dovoljno da samo znamo da smo Srbi vec i da govorimo maternjim jezikom. Jer, ovde imam svakodnevno primer kako se lako postaje "izgubljiv". Nove , strane reci uzimaju sve vise mesta u nasem jeziku, pocinju da vladaju nasim mislima i bez njih ne mozemo. I tako, slovo po slovo, rec po rec, recenica po recenica, zaboravi se maternji jezik. Zivim i radim u Svedskoj i vidim kakve probleme imaju nasa deca i mladi ljudi da zadrze svoj jezik. Zato milsim da treba svim dati mogucnost da citaju. Ovoj deci ovde to je lako, jer im je sve na dohvat ruke, ali je tesko onoj deci po nasim selima. Zato smatram da tu novu snagu: i jezicku i kulturnu, treba pomoci bas ovako. Treba im Darovati rec. Jos jednom za svaku je pohvalu da neko ko je daleko od Srbije, bude na ovakav nacin vezan i mislima i, sto je najvaznije DELOM za nju, kao sto to cini g-dja Zorica Senic.
    Srdacan pozdrav
    Zorica Salijevic



  2. Visit admin@darujmorec

    Draga Zorice,
    spadate u onu, rekao bih, malobrojnu grupu koja je svesna značaja jezika i njegove odbrane i negovanja. Kao što možemo da vidimo, niko od ljudi na vlasti ni ne pominje problem o kome ste u vašem komentaru govorili, još manje da nešto sa tim u vezi i čini. Na uticajnim i značajnim medijima u zemlji, pravo je čudo ako neko nešto o tome objavi. Rušenje jednog naroda počinje rušenjem jezika, kulture i naročito muzičke baštine, podmetanjem lažnih identifikacija u njegove same korene. A kada koreni popuste, ruši se celo stablo.

    Vama veliki pozdrav



  3. Visit ŠTAMPAR LIDIJA

    ZORICA SENTIČ JE OPISALA SVOJ ZAČETEK AKCIJE "DARUJMO REČ",JAZ BI RADA POVEDALA ,DA SEM ČISTO SLUČAJNO PO NAKLUČJU NEKEGA DNE DOBILA OD ISTOKA RADOŽIVA MARIBOR SLOVENIJA E-MAIL.KER SEM OSEBA ,DA VSO POŠTO POGLEDAM SEM TUDI TOKRAT TAKO STORILA .TOREJ ODPRLA SEM E-MAIL OD TAKRAT MENI NEPOZNANEG ČLOVEKA.V E-MAILU JE BILA PESEM MENI NEPOZNANE PESNICE .NAJPREJ MI JE POZORNOST PRITEGNILA OBLIKA ,KO PA SEM ZAČELA BRATI ZORIČINO POEZIJO SO MI PRITEKLE SOLZE PO LICU.VELIKO BEREM IN SEM BRALA AMPAK NEKAJ TAKO PRESUNLJIVEGA , TAKO GLOBOKEGA A ISTOČASNO VSAKEMU RAZUMLJIVEGA ŠE NISEM SREČALA .BILA JE ENA PESEM IN JAZ SEM JO BRALA ,BRALA IN BRALA .BRALA SEM JO ZA LAHKO NOČ ,ZA DOBRO JUTRO ZA VSE PRILOŽNOSTI VEČKRAT NA DAN IN NISEM IMELA DOVOLJ.MOJA DUŠA IN SRCE JE HREPENELO PO VEČ.NEKA NOTRANJA TAJNA SILA ME JE GNALA NAPREJ NISEM SE MOGLA ZAUSTAVITI.ŠLA SEM NA GOOGLE IN VPISALA NJENO IME IN PRIIMEK .OKORAJŽILA SEM SE IN JI PISALA ,DA SO MI NJENE PESMI VŠEČ IN ČE SE MORDA LAHKO DOBIJO ,KJE ZA ČITATI.ZORICA JE BILA IZJEMNO PRIJAZNA IN MI POSLALA VEČ NJENIH PESMI.KAKŠNI OBČUTKI SO ME OBDAJALI OB BRANJU NJENIH PESMI TO JAZ NE MOREM OPISATI .TO BI SAMO BOGOVI IN ANGELI ,ČE OBSTAJAJO LAHKO RAZUMELI .GLEDE NATO ,DA SEM STARA 51 LET IN SEM ŽE POL SVETA PREPOTOVALA ,MARSIKAJ IZKUSILA ,VIDELA DOŽIVELA ,PREBRALA NEKAJ TAKO LEPEGA ŠE NISEM SPOZNALA .LEPŠE OD ZORIČINIH PESMI JE SAMO ŠE MOJ SIN .POTEM VESTE KAJ ČUTIM .JAZ SEM SE V NJENE PESMI ZALJUBILA .BILA SEM TAKO NAVDUŠENA ,DA SEM JIH POSLALA ŠE SVOJIM PRIJATELJEM IN ZNANCEM PO VSEJ SLOVENIJI IN TUDI DRUGIH DRŽAVAH.VSI SO BILI NAVDUŠENI.JAZ PA NEIZMERNO SREČNA.ZANIMIVO JE TO ,DA JAZ V NJENIH PESMIH VIDIM NJO ZORICO SENTIČ,ČUTIM NJENO DUŠO IN UTRIP SRCA ,CELO VONJAM JO.KOT ,DA JO POZNAM OD ROJSTVA ONA JE SEDAJ MOJA IN RADA JO IMAM ,ČEPRAV JE ŠE NIKOLI NISEM SREČALA .KO SI ZAŽELIM NEKAJ LEPEGA ČITAM NJENE PESMI IN VERJEMITE MI ,DA JE TO ZAME NAJVEČJE DARILO IN RAZVEDRILO VSAK PROST TRENUTEK PREŽIVIM V DRUŽBI NJENIH PESMI ,Z NJIMI ŽIVIM IN DIHAM ,SE HRANIM SVET JE ZAME SPET LEP.PONOVNO SANJAM ,SE SMEJEM IN POJEM VSE TO SO MI DALE PESMI ZORICE SENTIČ.VLIVAJO MI UPANJE ZA BODOČNOST ,SAJ SEM BILA ŽE MALO MELANHONIČNA .NE ME NAPAČNO RAZUMETI DRAGI LJUDJE ,MENI NIČ NE MANJKA PRAVZAPRAV IMAM VSEGA PREVEČ( V MATERIALNEM SMISLU).IN KO IMAŠ VSEGA PREVEČ JE DUŠA SIROMAŠNA .MENI JE ZORICA SPREMENILA ŽIVLJENJE JAZ SEM SREČNA KOT ŠE NIKOLI PREJ .V MENI JE PREBUDILA VESELEGA RAZPOSAJENEGA OTROKA ,ODPRLA OČI ZA LEPOTO NARAVE ,SAJ MI JE BILO DO SEDAJ VSE SAMO PO SEBI RAZUMLJIVO IN BILA SEM VSEGA NAVELIČANA.ZORICA MI JE POKAZALA V PESMIH KAKO MALO JE POTREBNO ZA SREČO IN KOLIKO IMAMO VIŠKA .ODKAR JO POZNAMO NAS VSAK DAN OBIŠČE V NAŠIH DOMOVIH ONA NE POTREBUJE VABILA ALI KLJUČA ,MI POTREBUJEMO NJO.V NJENIH PESMIH SEM NAŠLA SEBE ,AMPAK TO PRAVI TUDI MOJA PRIJATELJICA .KAJ TO POMENI? V NJENIH PESMIH SMO VSI PRISOTNI NE GLEDE NA RASO ,BARVO KOŽE ,VEROIZPOVED ,ONA NAM JE DALA SEBE ,TO JE NAJVEČ KAR LAHKO KDO DA.TAKO NEKAKO SEM SPOZNALA ZORICO SENTIČ.IN GLEDE NA TO ,DA SEM SE ZAČELA ZANIMATI S ČIM SE ONA UKVARJA SEM MED DRUGIM TUDI PRIŠLA DO AKCIJE "DARUJMO REČ".KAJ SE SAME AKCIJE TIČE ZELO POHVALNO.IN TUKAJ SE ZORICA SPET DAJE.KAJ SE PA TIČE RAZMER V SRBSKIH ŠOLAH GLEDE KNJIG MI NI POZNANO.AMPAK ,ČE JE ZRAVEN ZORICA JE ZAGOTOVO DOBRO ,KER ONA DELA SAMO DOBRO VSEM LJUDEM ZAVESTNO ALI PODZAVESTNO V VSAKEM PRIMERU.IN KER NAM ZORICA TOLIKO LEPIH TRENUTKOV PODARI JI JAZ IZ VSEGA SRCA ISKRENO ŽELIM ,DA SE JI IZPOLNIJO ŽELJE NJENE BABICE ,DA BI NJENE PESMI ČITAL VES SVET!!!!!!!!!I ZA KRAJ MAKAR ZORICA NE VOLI NIKAD KRAJA ..JA IMAM JEDNU ŽELBU....NEKA SE ZORICI SENTIČ IZPUNE SNOVI NJEZINE OMILJENE DRAGE BAKE IZ JEDNOG SELA 20 KM OD MAKEDONSKE GRANICE ,DA ČITAV SVIJET ČITA NJENE PREDIVNE PJESME !!!!!!!!!!!AKO ,ČE SE TO IZPUNITI ,ONDA ZNATE ,DA JE JEDNA MALA DJEVOJKA CRNE KOSE ,VELIKIH OČIJU ,ZLATNOG SRCA ,UBAVOG LICA ,NEŽNIH RUKA PROMENILA SVIJET!!!!!!!!!!!SAKA VAS LIDIJA ŠTAMPAR MARIBOR SLOVENIJA



  4. Visit ŠTAMPAR LIDIJA

    MI VI ONI SAMI SMO STE SO ...VI SAMI STE GOSPODAR SVOJE USODE IN USTVARJALEC SVOJIH MISLI .KARKOLI SI BOSTE ZAMISLILI BO POSTALO OB VAŠI GOREČI ŽELJI RESNIČNOST.