У хуманитарној акцији „Дарујмо реч“, Основној школи „Деспот Стефан“ из Јабланице код Крушевца, 01. децембра, свечано је уручено преко ? X ? хиљаде књига. Екипа регионалне Радио Телевизије Крушевац поделила је одушевљење - са ученицима, наставницима и другим гостима, а односило се како на импозантан број књига, тако и на руководиоца акције, Зорицу Сентић, великог хуманисту и одличну песникињу.
Наставно особље и група ученика чекали су спремни, а спремни су били и празни рафови, чекајући књиге. Када је камион стигао и пакети почели да се уносе, било је потребно само пет (5) минута да поменути рафови постану пуни. А тек се кренуло са уношењем. На изненађење, чак усхићење свих, књиге су брзо преплавиле велики ходник Школе, као и једну учионицу. Многе од њих беху изузетно вредне.
Прво питање, које сам поставио овој дивној жени, било је:
- Где живите? - На моје изненађење, одговорила је:
-У књигама,- показавши при том на неколико својих збирки песама, али и на рафове пуне донетих књига. Затим је додала: И за прекрасну децу којима дарујем реч.
Замолио сам ову изузетну даму да ми каже коју реч о тој намери, о делима која је чине великим човеком, хуманистом. На оригиналан начин, Зорица ми казује да у француском језику постоји један израз, који она не уме да преведе на српски, а то је kut k’ kut. Зна да ја говорим француски, моли ме да га преведем. Заправо, то се на српски преводи као „Нека кошта шта кошта“! Дакле, - нека кошта шта кошта, ја то треба да урадим! То је мој сан…
Питам је какав је осећај кад види тако задовољна лица због књига које је набавила.?
- Ја сам данас доживела да видим како једно моје писмо њима стоји тамо, на зиду! Они су мене овековечили. То је дар господине, ово, -показујући на књиге,- ништа није. За ово сам мало прошетала по разним градовима Србије и прикупљала књиге… Са задовољством кажем да највећу заслугу за ове књиге, које овде видите, има београдски ресторан „Стенка“, тачније власници, диван брачни пар, Радинка и Милорад Стојковић. Све књиге су стизале код њих… Иначе, ова акција се води без икаквих финансијских средстава, једино је потребно велико срце, срце добрих људи. Видите, има их… Код мене упорност нема рок трајања…
Посматрам Зорицу Сентић, пажљиво је слушам и одједном, ни сам не знам зашто, прекидам је питањем:
- Каква ли је то душа, која долази из најлепшег града на свету у коме живи, из Кана, и овде, у Србији, мукотрпно ради, прикупљајући књиге за дечицу по селима?
Као што сам ја импулсивно поставио питање, она га није очекивала. За тренутак, два, очи су јој засузиле. Прибрала се и казала:
- Душа… Па, ништа већа од Ваше… Знате, моја мама хтела да будем лепа, мој отац је хтео да будем лепа и паметна, а моја бака је, кад сам била мала, тога се стално сећам, казала: „Молим те, ћерко, буди добар човек“! … А родила сам се у Скопљу, 200 метара од куће Мајке Терезе, па можда је и то неки знак.
… Поред 1955 других снова, од којих се, знам, сви не могу остварити, имам један велики сан, а то је – да сва села у Србији имају своју библиотеку. Знате ли зашто?Године 2009-е, од Педагошког покрета Србије добила сам награду ДОБРОТВОР ГОДИНЕ и тада сам сазнала за великог Васу Пелагића. Он је још тада рекао да свако село треба да има своју библиотеку. И, ето, неки прст одозго је то мени рекао, ја у то верујем, да ја то требам да урадим… Уствари, да то урадите Ви, ви заједно са мном. Ја сама ништа не могу. Треба само да постоје добре душе, добра, хумана и паметна срца.
Гледам у ову лепу, племениту жену, гледам и – дивим јој се.
Још увек јој се дивим.
Још дуго ћу.
Увек.
Томислав Симић Калпачки, новинар публициста
Крушевац
