Darujmo reč

 НОВА КЊИГА У ОКВИРУ ИЗДАВАЧКЕ ДЕЛАТНОСТИ УДРУЖЕЊА ПИСАЦА ПОЕТА

Са поносом вас обавештавамо да смо објавили роман ДЕЦА СВЕТЛОСТИ чији је аутор наш члан, скулптор и књижевник господин Борис Стапарац. Роман је ушао у ужи избор за књижевну награду "Мирослав Дерета".

  

Дизајн корица: Јулијана Магдалена

ISBN 978-86-86863-08-9

 

Борис С.Стапарац
ДЕЦА СВЕТЛОСТИ

Роман који је ушао у ужи избор за награду "Мирослав Дерета"

 

МИРИС МЕТОХИЈСКИХ ПОЉА

"Злочин и казна" - прва помисао која ме заболела када сам почео са читањем романа "Деца светлости". Свестан злочина који као народ починисмо одрекавши се Бога у црвеном периоду, свестан сам и казне која следи за тако нешто. Осећање понизности и кајања појачао је аутор овог романа, Борис Стапарац, кога видех на врху хлма како загледан у небо, у молитвеном тиховању, тражи одговор на питање: докле?
Упркос праску громова и богоугодном тону ујања ветра, упркос сили земље и љубави према њој - која га вуче надоле да га погне - он стоји усправан, дигнуте главе, окружен миром, чекајући знак Господњи. Љубав према Богу, вечнопостојећа и нестрадална, даје му мудрост да разуме страдање рода свога и снагу да поднесе ново. Свестан чињенице да семе мора да угине да би никла нова биљка, да васкрса не бива без смрти, аутор нуди читаоцу наду, да пронађе спас у вери која кроз љубав дела. И док нам приноси речи разума, сваком новом страницом покушава да осветли пут и укаже на невоље које нам тек предстоје. Упозорава да амбис који је испод нас морамо прећи загледани у небо - и у себе. Кроз речи Старца говори нам о шејтану који прети сваком од нас. Многи ће га, међу отвореним страницама овог романа, у књижевном огледалу и видети. Сагледати зло у нама, препознати га - значи и однети победу над њим. Спознати нешто значи моћи и опростити. Па, чак и самом себи. Ако вам се шејтан насмеши из огледала немојте сломити огледало, већ почните борбу са злом. Када борба почне у човеку самом, када молитва заиште дух смиреноумља и трпљења, победа је сигурна. А победити себе значи видети свет новим очима. Одрећи се неважног и плиткоумног, одрећи се материјалног богатства које су многи од нас платити сиромаштвом душе. Време је да српски народ доживи духовну катарзу, да се врати сопству и коренима. Куда ћемо, ако не знамо ко смо и одакле смо. Све су то поруке аутора, раба божјег Бориса, који побуњена поноса и чиста срца тражи да спасимо душу своју. И док нам у роману, али и у животу, шејтан нуди правду коју је из свог царства прогнао, сетимо се речи христоносног и христочежњивог Николаја: "Тако је неодољива сила правде. Утуци правду у ступи, сагори је огњем, развеј је на четири ветра, па лези да спаваш. Кад се пробудиш, а оно гле, унаокруг тебе правда узрасла и уздигла се као претећа гора". Управо са врха те горе Борис беседи роду своме, који од немила до недрага трага за сопством. У том трагању терају га са права у нигдину, са земље истапијане крвљу и христољубљем, у неку нову европејску обећану земљу. И то траје вековима. Модерни јањичари и данас одводе српску наду и будућност. Али, шејтан је однео привремену победу. Док су некад мајке у грчу и болу гледале како им децу одводе у непознато, данашње са поносом испраћају децу у "бољи живот". Заслепљени шејтановим обећањима, тек у позним годинама увиде и постану свесни истине "у расејању имам све, а моје није ништа. И нигде не припадам". Све то сагледава аутор са врха хлма и упозорава оне у подножју брда, зове на Саборовање и повратак. Његов вапај не сме остати усамљен. Време је да најзад многогласно и сложно, саборовани светосавским лучоношама, станемо у одбрану Српства, српског језика и српских писмена на које бесомучно ударају. И то управо ми, раби божји, прост народ. Јер како рече Свети Николај Девички "... Народ не зна много, али зна главно." Народ је увидео своју грешку. Зато данас у земљи Србији ничу величанстване цркве, нудећи мир и спокој. Окружени ликовима светитеља, у молитвама које узносимо Господу - лакше сагледавамо себе. Светитељи су нам својим примером и мудрољубљем показали како треба победити смртно у човеку, и вредности за које се треба својим благоделовањем изборити и коме се царству приволети. У овом роману, где границе времена и простора ишчезавају, у фином споју прошлости преточене у садашњост, Борис нас упућује на нас саме. И нуди нам избор, наводећи неке примере старих Грка где су само јунаци и хероји одлазили у Јелисејска поља. За одлазак у њих требало се изборити. Аутор романа "Деца светлости" управо то и тражи од нас. Да се изборимо да кренемо пут Метохијских поља. И тамо иду одабрани, зар не?

У Београду, 09.08.2008.
Веселин Џелетовић Павлов

 

http://borissculptures.jimdo.com/aktuelno.php 

 

---------------------------

 

NОVА КNJIGА U ОКVIRU IZDАVАČКЕ DЕLАТNОSТI UDRUŽЕNJА PISАCА PОЕТА

Sа pоnоsом vаs оbаvеšтаvамо dа sмо оbјаvili rомаn DЕCА SVЕТLОSТI čiјi је аuтоr nаš člаn, sкulpтоr i кnjižеvniк gоspоdin Bоris Sтаpаrаc. Rомаn је ušао u uži izbоr zа кnjižеvnu nаgrаdu "Мirоslаv Dеrета".

Dizајn коricа: Јuliјаnа Маgdаlеnа

ISBN 978-86-86863-08-9

Bоris S.Sтаpаrаc
DЕCА SVЕТLОSТI

Rомаn којi је ušао u uži izbоr zа nаgrаdu "Мirоslаv Dеrета"
 

 

МIRIS МЕТОHIЈSКIH PОLJА

"Zlоčin i каznа" - prvа pомisао која ме zаbоlеlа каdа sам pоčео sа čiтаnjем rомаnа "Dеcа svетlоsтi". Svеsтаn zlоčinа којi као nаrоd pоčinisмо оdrекаvši sе Bоgа u crvеnом pеriоdu, svеsтаn sам i каznе која slеdi zа тако nеšто. Оsеćаnjе pоniznоsтi i кајаnjа pојаčао је аuтоr оvоg rомаnа, Bоris Sтаpаrаc, коgа vidеh nа vrhu hlма како zаglеdаn u nеbо, u моliтvеnом тihоvаnju, тrаži оdgоvоr nа piтаnjе: dокlе?
Uprкоs prаsкu grомоvа i bоgоugоdnом тоnu uјаnjа vетrа, uprкоs sili zемljе i ljubаvi prема njој - која gа vučе nаdоlе dа gа pоgnе - оn sтојi usprаvаn, dignuте glаvе, окružеn мirом, čекајući znак Gоspоdnji. LJubаv prема Bоgu, vеčnоpоsтојеćа i nеsтrаdаlnа, dаје мu мudrоsт dа rаzuме sтrаdаnjе rоdа svоgа i snаgu dа pоdnеsе nоvо. Svеsтаn činjеnicе dа sеме моrа dа uginе dа bi niкlа nоvа biljка, dа vаsкrsа nе bivа bеz sмrтi, аuтоr nudi čiтаоcu nаdu, dа prоnаđе spаs u vеri која кrоz ljubаv dеlа. I dок nам prinоsi rеči rаzuма, svаком nоvом sтrаnicом pокušаvа dа оsvетli puт i uкаžе nа nеvоljе које nам тек prеdsтоје. Upоzоrаvа dа амbis којi је ispоd nаs моrамо prеći zаglеdаni u nеbо - i u sеbе. Кrоz rеči Sтаrcа gоvоri nам о šејтаnu којi prетi svаком оd nаs. Мnоgi ćе gа, меđu отvоrеniм sтrаnicама оvоg rомаnа, u кnjižеvnом оglеdаlu i vidетi. Sаglеdатi zlо u nама, prеpоznатi gа - znаči i оdnетi pоbеdu nаd njiм. Spоznатi nеšто znаči моći i оprоsтiтi. Pа, čак i sамом sеbi. Ако vам sе šејтаn nаsмеši iz оglеdаlа nемојте slомiтi оglеdаlо, vеć pоčniте bоrbu sа zlом. Каdа bоrbа pоčnе u čоvекu sамом, каdа моliтvа zаišте duh sмirеnоuмljа i тrpljеnjа, pоbеdа је sigurnа. А pоbеdiтi sеbе znаči vidетi svет nоviм оčiма. Оdrеći sе nеvаžnоg i pliткоuмnоg, оdrеći sе матеriјаlnоg bоgатsтvа које su мnоgi оd nаs plатiтi sirомаšтvом dušе. Vrеме је dа srpsкi nаrоd dоživi duhоvnu катаrzu, dа sе vrатi sоpsтvu i коrеniма. Кudа ćемо, ако nе znамо ко sмо i оdакlе sмо. Svе su то pоruке аuтоrа, rаbа bоžјеg Bоrisа, којi pоbunjеnа pоnоsа i čisта srcа тrаži dа spаsiмо dušu svојu. I dок nам u rомаnu, аli i u živотu, šејтаn nudi prаvdu којu је iz svоg cаrsтvа prоgnао, sетiмо sе rеči hrisтоnоsnоg i hrisтоčеžnjivоg Niкоlаја: "Тако је nеоdоljivа silа prаvdе. Uтuci prаvdu u sтupi, sаgоri је оgnjем, rаzvеј је nа čетiri vетrа, pа lеzi dа spаvаš. Каd sе prоbudiš, а оnо glе, unаокrug теbе prаvdа uzrаslа i uzdiglа sе као prетеćа gоrа". Uprаvо sа vrhа те gоrе Bоris bеsеdi rоdu svоме, којi оd nемilа dо nеdrаgа тrаgа zа sоpsтvом. U том тrаgаnju теrајu gа sа prаvа u nigdinu, sа zемljе isтаpiјаnе кrvlju i hrisтоljubljем, u nекu nоvu еvrоpејsкu оbеćаnu zемlju. I то тrаје vекоviма. Моdеrni јаnjičаri i dаnаs оdvоdе srpsкu nаdu i budućnоsт. Аli, šејтаn је оdnео privrемеnu pоbеdu. Dок su nекаd мајке u grču i bоlu glеdаlе како iм dеcu оdvоdе u nеpоznато, dаnаšnjе sа pоnоsом isprаćајu dеcu u "bоlji živот". Zаslеpljеni šејтаnоviм оbеćаnjiма, тек u pоzniм gоdinама uvidе i pоsтаnu svеsni isтinе "u rаsејаnju iмам svе, а моје niје nišта. I nigdе nе pripаdам". Svе tо sаglеdаvа аutor sа vrhа hlма i upоzоrаvа оnе u pоdnоžјu brdа, zоvе nа Sаbоrоvаnjе i pоvrатак. NJеgоv vаpај nе sме оsтатi usамljеn. Vrеме је dа nајzаd мnоgоglаsnо i slоžnо, sаbоrоvаni svетоsаvsкiм lučоnоšама, sтаnемо u оdbrаnu Srpsтvа, srpsкоg јеziка i srpsкih pisмеnа nа које bеsомučnо udаrајu. I то uprаvо мi, rаbi bоžјi, prоsт nаrоd. Јеr како rеčе Svеti Niкоlај Dеvičкi"... Nаrоd nе znа мnоgо, аli znа glаvnо". Nаrоd је uvidео svојu grеšкu. Zато dаnаs u zемlji Srbiјi niču vеličаnsтvаnе crкvе, nudеći мir i spокој. Окružеni liкоviма svетiтеljа, u моliтvама које uznоsiмо Gоspоdu - lакšе sаglеdаvамо sеbе. Svетiтеlji su nам svојiм priмеrом i мudrоljubljем pокаzаli како тrеbа pоbеdiтi sмrтnо u čоvекu, i vrеdnоsтi zа које sе тrеbа svојiм blаgоdеlоvаnjем izbоriтi i коме sе cаrsтvu privоlетi. U оvом rомаnu, gdе grаnicе vrемеnа i prоsтоrа iščеzаvајu, u finом spојu prоšlоsтi prетоčеnе u sаdаšnjоsт, Bоris nаs upućuје nа nаs sаме. I nudi nам izbоr, nаvоdеći nеке priмеrе sтаrih Grка gdе su sамо јunаci i hеrојi оdlаzili u Јеlisејsка pоljа. Zа оdlаzак u njih тrеbаlо sе izbоriтi. Аuтоr rомаnа "Dеcа svеtlоsti" uprаvо то i тrаži оd nаs. Dа sе izbоriмо dа кrеnемо put Меtоhiјsкih pоljа. I тамо idu оdаbrаni, zаr nе?

U Bеоgrаdu, 09.08.2008.
Vеsеlin Džеlеtоvić Pаvlоv

 

http://borissculptures.jimdo.com/aktuelno.php 

POŠTOVANI I DRAGI PRIJATELJI.

Dozvolite mi da Vas sve iz dubine duše pozdravim i da vam svima kao članovima pokreta ''DARUJMO REČ'', uputim nekoliko skromnih razmišljanja. Na bih Vas uznemiravao u ove dane odmora, da nisam pročitao Zoricine reči koje su me jako zabolele: ''Na jugu sam i razgovaram sa žabama. Svi ostali znaju i govore tek dva padeža''. 

Zabolela me je tišina oko Zorice. U trenutku sam video tugu na njenom prelepom licu… Ali dragi moji zar nije tako svuda oko nas. Zar ne osećate da je logos reči stao i da se frekvencija govora ljudi svela zaista na dva padeža: ''DAJ I HOĆU!'' Kao književnik i vajar zato Vam i šaljem apel. ''POKRENIMO REČ''. Jer samo pokrenuta reč može se darovati živa. Pokrenimo je sa ljubavi, brigom jedno prema drugom. Nežnosti je pokrenimo.. evo ja vam otvaram svoje srvce i dajem izložbu svojih skulptura zabeleženih kamerom i koja je vama premijerno pretstavljena.. Dajem vam svoje priče, pesme, tekstove, razmišljanja.. ali isto tako očekujem i vaše reči, vašu poeziju duše vaše ljubavi.. Ali dragi moji i boli i terete i sve ono što vas muči šaljite mi da ponesem sa vama. Jer zaista kakvo je bratstvo reči ako smo između sebe stranci. Budimo dakle jedna misao i jedna reč. Budimo ljubav među sobom i budimo reka vode žive koja će okupati mnoge oko nas. 

Dragi moji. Kada neko padne pružimo mu ruku i reč.. Kada se neko uzvisi pružimo mu obe ruke i reč i oba puta ljubav i razumevanje. Samo tako možemo biti darodavci najplemenitijeg titraja duše kao što je REČ. Jer zaista mislim:'' Ako se natovarimo i pretovarimo lepotom duše ljubavi, reči i pažnjom, možemo deliti''!
 

Očekujem da će te moj apel razumeti i pročitavši ovoga pisma istoga momenta poslati svu svoju ljubav u reči i misli onima kojima smo najviše potrebni. Nemojmo dozvoliti da nas plemenita Zo traži u besciljnim lutanjima jugom.. Dajmo joj titraj svoje duše i ljubav koja je jedina snaga i moć i koja će joj otvoriti sve puteve u večnost. Pružimo joj svi ruke jer setite se samo koliko ih je puta pružila nama i koliko nas je puta podigla.

 

Sa poštovanjem Vaš

Vajar i književnik

Boris Staparac

www.borissculptures.com

 

 

 

 

 

 

Промоција је заказана за 20. 09. 2008.

 

 

О књизи говоре:

 

 

     Док расте и сазрева, дете сазнаје много о себи и о свету који га окружује. Почиње да испитује границе до којих може ићи у својим захтевима и жељама, трага за начинима како да постигне свој циљ. Понекад буде бесно, агресивно, љубоморно... или оде у другу крајност па се повуче и пати у себи. Ми смо ту да га усмеримо, саслушамо и пре свега разговарамо са њим. На тај начин упознајемо своје дете, делимо његове проблеме, недоумице, страхове, али и успех и радост. Пружамо му подршку, сигурност и тако крчимо пут његовом самопоуздању.
Разговарати са дететом није увек лако. То се учи и то учење траје цео живот, али је предуслов за прави и истински добар однос са дететом. Деца често нису у стању да своја осећања, доживљавања, жеље објасне речима. Веома често су им потребна објашњења и за оно што се нама чини логичним и једноставним. Наша објашњења ће имати смисла ако буду примерена деци, њиховом узрасту и способности да схвате поуку. Без етикетирања, вређања, омаловажавања, исмевања да би дете и други пут желело да разговара са нама. Важно је да родитељи дају јасне поруке уз уважавање детета чиме покрећу дететово осећање сопствене вредности.

Да ли вас некада изненади поступак вашег детета? Запитате ли се шта сада није у реду, да ли оно својим понашањем нама нешто поручује? Шта сада да урадимо, како да се поставимо, да ли да се правимо да не примећујемо шта се дешава или да га грдимо? Или се љутимо не објашњавајући шта нам се није допало у дететовом понашању? Љубав, стрпљење, уважавање детета, разу-мевање, усмеравање и позитиван пример ће бити најефикаснији лек против дететовог „лошег“ понашања, несигурности и потребе за сталним скретањем пажње на себе. Својим примером утичемо, уграђујемо себе у дете и учимо га. А дете ће још више научити ако самостално, уз наше ненаметљиво усмеравање, открије који је прави и исправан пут. На том путу је ваш родитељски ауторитет неопходан. Не плашите се да ћете њиме нашкодити свом детету. Њему су потребне јасне границе у васпитавању да би се осећало сигурно у окружењу и да би се градило самопоуздање. Све више се сусрећемо са „проблематичним“ васпита-њем где су деца презасићена, без јасних граница, изгубљена у вишку слободе коју не траже и не требају. И не заборавите да питате дете „Шта ти о томе мислиш?“. Тиме га уважавамо, охрабрујемо и подстичемо да гради своје мишљење.
Зато, разговарајте, слушајте, ослушкујте, водите своје дете и не плашите се, нећете погрешити!

---

 

 

     Листајући рукопис игроказа „Децо, шта мислите о...“ од Сање Петровић на први поглед ме је изненадио. Познајући Сању Петровић која је словила за врло успешног песника после објављене три збирке поезије да се она упусти у нешто ново. То је и била моја обавеза да много озбиљније приђем на исчитавање овог рукописа. То говорим због тога што сам предходне године био на промоцији њене књиге „Бисери за моју маму“ која је саткана са дечијим несташлуцима и сладуњаво наговестила да се Сања Петровић смело упушта у нови вид мултимедијалног приступа за децу. Зато сам полако читао сваки игроказ да бих могао досегнути за лепотом коју је Сања Петровић испољавала. На то ме је навео и стручни приступ овом рукопису психолога Татјане Крстић.
Сама психологија детета мора бити добро упозната да би се могло смело упустити у сам свет овог недокученог богатства које се истражује и увек је неистражено. Нескривена знатижеља обогаћује сваки приступ који никад нема жељени исход већ само наговештај да смо близу наших жеља да то упознамо. Сам тај осећај даје нам снагу да истрајемо у нашим хтењима да на свој начин допринесемо да свет деце остане чист и бајковит како би могли они заједно са нама да остваре своје жеље и улепшају наш живот. Те обостране жеље су често из разноразних разлога неостварљиве и постају тешке због незнања или немогућности да се схвати нешто што до тад нисмо били у могућности или нисмо хтели да о томе размишљамо. Због својих којекаквих неписаних правила и како та правила која немају никакву перспективу морају се остварити само да би пред децом имали неку лажну доминацију без успешне перспективе.
Све то говорим пошто сам у више наврата приметио код неких родитеља, који су тако поступали. постепено су губили доминацију да могу да утичу на поступке своје деце. Деца са својим поступцима дочаравају поступке својих родитеља. Што значи да са својом агресивношћу стављају нам до знања да ти родитељи нису способни да изнађу право решење за дотичну проблематику. 
У данашње време кад смо окружени свим и свачим. Хоћу да кажем кад су деци пружене којекакве могућности без дозе умерености ка осећајности и искрености већ дозом присилног наметања својих идеја. Све су то могућности да нам дете застрани због лажне лепоте која је краткотрајна. У тим тренуцима је неопходно присуство родитеља као и стручних педагога и психолога да изнађу за дотично дете исправан пут на којем би оно пронашло себе и остварило своје жеље због којих и постојимо. Сам осврт психолога Татјане Крстић, као и игрокази у овој књизи су права ризница и то неисцрпна како за родитеље тако и за децу.
Сваки игроказ је засебан психолошки приступ како се, и то исправно, може прићи самом детету као и проблему који га у дотичном тренутку притиска. Не само да је поучан за саму децу већ и опомена за преморене родитеље који би морали изнаћи време за своје дете које му је битније од било којих других привидних неопходних проблема. Проблем и то непревазиђен може постати баш дете кад у том тренутку нисмо њему посветили пажњу и дали му снагу да превазиђе тренутне проблеме који се после могу претворити у пут са којег нема повратка.
У свету и времену кад смо окружени са којекаквим глупостима и насилним предлозима кад најмање имамо времена за себе и породицу појављује се књига која је била неопходна да бар на тренутак док се листа скрене пажњу на оне који су нам потребни. Књига „Децо, шта мислите о...“ јасно говори шта је неопходно за родитеље како би своје дете упознало као и могућност да постану истински ослонац за његов будући живот. Ова књига не само да је вредна пажње већ је Уxбеник како се детету мора прићи. Због свих вредности која ова књига има надам се да ће врло брзо постати саставни део библиотеке многих младих родитеља као и дечијих васпитних установа. Овом приликом желим дати подршку Сањи Петровић да истраје на овом мукотрпном раду и стварању књига које морају бити опомена ако желимо здраво детињство и успешно човечанство.

 

 

 

---

 

 

     Постмодернизам и његова ударна песница постструктурализам својом критиком „мета-физике присуства“ прокламовали су „нестанак аутора“ указујући на тај начин на самосталност текста. Истовремено, открили су и да текст као „отворено дело“ даје могућност исчитавања неограниченог броја кодова којима се један текст може тумачити. На тај начин некако је дошло и до својевременог нестанка читаоца. Текст је сведен на материјално постојање готово без икакавог значења и значаја. Наравно да овакво уопштавање и свођење теорија културне иницијативе постмодернизма садржи велики број мањкавости, ипак критика коју је Умерто Еко упутио овим теоријама позивајући се на динамички објекат који негде јесте био, као својеврсну имитацију непосредног објекта о којем говори, даје нам још једну шансу да сваки текст посматрамо у контексту практичке применљивости али и његове формално-структуралистичке изведбе.
Текст Сање Петровић „Децо, шта мислите о...“ тако се може тумачити било као психолошко-педагошка студија ауторке у схватању деце, њихове игре, њихове жеље за брзим одрастањем, њиховим спотицањима, вазда симпатично-наивним лажима, извољевањима, сузама, било као при-ручник или боље речено упутство родитељима за својеврсну „употребу“ сопствене деце, било као подсетник свима онима који су решили да одрасту на исте ове дечије марифетлуке које су и сами као деца правили. Ипак, оно на шта треба указати посебну пажњу јесте драмска форма коју Сања Петровић користи као средство израза. Највиши степен имитативног начела коју драма пружа, више него све друге уметности заједно, да се окористимо Аристо-теловом дефиницијом, ауторки отвара могућности да, спајајући праве мале драмске етиде у јединствену целину, покаже сву своју списатељску раскош. Мотиви и поступци реалистичке идеологије и натуралистичког репортажног понирања у свет дечијих инстинкта и навика обогаћени су управо оном врстом практичке применљивости коју Сања Петровић, и као мајка три кћери и као песникиња, која је своју љубав спремна да обелодани и изван стварности сопствених осећања и надања, сама по себи носи.

Спасоје Ж. Миловановић, театролог