Акција „Дарујмо реч –
да сва села у Србији добију библиотеку“ за мене је велика као Земља, као Небо,
као Живот, као Космос.
Растужим се када кроз
запуштена села прођем, и кроз некада готово варошице, какав је, рецимо, Ристовац
био (недалеко од Зоричиног Левосоја) који сам недавно прошла. И сузе ми потеку.
И, ето, дошла нам је Зорица из света, пошто га је обишла и упознала, наша
Зорица, да нам каже колико нам је Србија лепа, и да нам каже да нам села вапију
за просветом и опстанком, и да нам каже колико још Србија би могла да нам буде
лепа.
С пуним бисазима
љубави је стигла. С бисазима је и пошла у свет. И заљубила нас у реч, и
заљубљене повела у свет давања. Леп свет, простран и светао свет давања, у
пределе људскости, широких руку свет, у осмехнут
свет.
Ех, само да је мало
више слуха у нас! Да мало град и мало Србије одозго сиђе у села – у оронуле
школе и на путеве прашњаве, међу људе који се радују гостима, на поља и шуме и
пашњаке, међу птице и потоке и реке, под небо
широко.
Хвала Ти, драга,
дивна, велика, звездана, сунчана Зорице, песникињо и дароватељко душе. Села су с
Тобом добила ново име. Твоја Србија. Човек.
Ти си Љубав, неуморна
Зорице, и све около Тебе постаје Љубав. Без граница.
Боже, како Ти се села
радују – срце Србије, дечица!
Веселинка Стојковић,
Врање