Pismo Luke Lukića
Published on 15:48, 12/08,2010
Megalopolis se završava kod naplatne rampe. Tu prestaje sav onaj sjaj koga emituju kulturni centri velegrada. Odatle počinje kulturna pustinja i mrak provincije. Takvo okruženje prati i tuga. Nije slučajno rečeno: što južnije sve tužnije. Sela su bačena na kolena. Svuda je prisutna avet umiranja.
Tračak nade pruži po neka anonimna osoba koja obiđe neko selo i donese deci knjige. Slučajno se ta osoba zove Zorica Sentić. I eto ti čuda, nije više onakva tama, gusta i memljiva.
To je tračak svetlosti za buduće generacije… za sto godina… ma za buduće vekove. Eh, da smo nesto i sami takvi… ma upola takvi.