Darujmo reč

НАУЧИТЕ СВОЈ ЈЕЗИК ДА БИСТЕ ЗНАЛИ ДА МИСЛИТЕ И ОСМИШЉАВАТЕ ИСПРАВНО И ТАЧНО. САМО НА НАШЕМ МАТЕРЊЕМ ЈЕЗИКУ НАШЕ МИСЛИ СУ ЗАИСТА НАШЕ. СЕБЕ ПОЧИЊЕМО ДА ГУБИМО ЗАБОРАВОМ СВОГ ЈЕЗИКА. САМО СВОЈИМ ЈЕЗИКОМ ИЗРАЖАВАМО СВОЈЕ МИСЛИ И ОСТАЈЕМО СВОЈИ.ПОРОБЉАВАЊЕ УВЕК ПОЧИЊЕ НАМЕТАЊЕМ ТУЂЕГ ЈЕЗИКА, А ЗАТИМ И ТУЂЕГ МИШЉЕЊА.
     МИСЛИМО ПОМОЋУ ЈЕЗИКА, ДА БИСМО ЗНАЛИ ДОБРО ДА ОСМИШЉАВАМО, МОРАМО ЗНАТИ КАКО ЈЕЗИК НАСТАЈЕ, РАЗВИЈА СЕ И ГДЕ СУ МУ ГРАНИЦЕ. ДА БИСМО ТО ЗНАЛИ, МОРАМО ГА ЦЕЛОГ ДОБРО ПОЗНАВАТИ. ШТО СЕ ТАЧНИЈИМ ЈЕЗИКОМ ИЗРАЖАВАМО, ТО СУ НАМ И МИСЛИ ИСПРАВНИЈЕ.
КАДА БУДЕМО ДОБРО И ТАЧНО ОСМИШЉАВАЛИ, ТАДА ЋЕМО ЗНАТИ И ГДЕ СУ ГРАНИЦЕ МИСЛИ.
     УМ СЕ САСТОЈИ ОД МИСЛИ. РОПСТВО И СЛОБОДА САМО СУ МИСЛИ. ОНО ШТО НАС ПОРОБЉАВА, ТО НАС И ОСЛОБАЂА. КО НЕ ЗНА СВОЈ ЈЕЗИК, НЕ ЗНА НИ ГРАНИЦЕ МИСЛИ. КО НЕ ЗНА ГРАНИЦЕ МИСЛИ, НИЈЕ СВЕСТАН НИ САМИХ МИСЛИ. ШТО ЈАСНИЈЕ ВИДИМО ТЕ ГРАНИЦЕ, ТО ЈАСНИЈЕ ВИДИМО И ОНКРАЈ ЊИХ, ОНО БЕЗГРАНИЧНО.
 

NAUČITE SVOJ JEZIK DA BISTE ZNALI DA MISLITE I OSMIŠLJAVATE ISPRAVNO I TAČNO. SAMO NA NAŠEM MATERNJEM JEZIKU NAŠE MISLI SU ZAISTA NAŠE. SEBE POČINJEMO DA GUBIMO ZABORAVOM SVOG JEZIKA. SAMO SVOJIM JEZIKOM IZRAŽAVAMO SVOJE MISLI I OSTAJEMO SVOJI. POROBLJAVANJE UVEK POČINJE NAMETANJEM TUĐEG JEZIKA, A ZATIM I TUĐEG MIŠLJENJA.
     MISLIMO POMOĆU JEZIKA, DA BISMO ZNALI DOBRO DA OSMIŠLJAVAMO, MORAMO ZNATI KAKO JEZIK NASTAJE, RAZVIJA SE I GDE SU MU GRANICE. DA BISMO TO ZNALI, MORAMO GA CELOG DOBRO POZNAVATI. ŠTO SE TAČNIJIM JEZIKOM IZRAŽAVAMO, TO SU NAM I MISLI ISPRAVNIJE. KADA BUDEMO DOBRO I TAČNO OSMIŠLJAVALI, TADA ĆEMO ZNATI I GDE SU GRANICE MISLI.
     UM SE SASTOJI OD MISLI. ROPSTVO I SLOBODA SAMO SU MISLI.
ONO ŠTO NAS POROBLJAVA, TO NAS I OSLOBAĐA. KO NE ZNA SVOJ JEZIK, NE ZNA NI GRANICE MISLI. KO NE ZNA GRANICE MISLI, NIJE SVESTAN NI SAMIH MISLI. ŠTO JASNIJE VIDIMO TE GRANICE, TO JASNIJE VIDIMO I ONKRAJ NJIH, ONO BEZGRANIČNO.

Izvor http://www.ivantic.net/ostale_knjiige.htm

Sedimo na džakovima napunjenim slamom i sankamo se dedinim brdom, utabanjajući staze jednu za drugom, redom u nizu. Jurišajući do dubodoline spustom, zatim trčeći uz brdo do ponovog spusta, znojavi, crvenih obraza, zdravi. Takvo je valjda detinjstvo. Nevino i valjano.

Džak je vazda brži od najskupljih saonica, potvrdila su sva deca u našem kraju. Čak i oni što su imali sanke ostavljali su ih pored vrzine i otimali džakove. Reklo bi se snežna idila...i tako od rane zore do kasne večeri. Dok su nam stare bake drhtale pored šporeta, mi skidamo jakne i ostajemo u vunenim džemperima, pletenim rukavicama i crvenim, gumenim čizmama. Pravimo zamak u snegu i kaobajagi krijemo se od nekoga...

Nema više takve zime, ni snegovi ne padaju kao nekada. Dedinom njivom, ponekad kroz prozor ugledam motorne sanke. Kao sanka se neko!

Iz zbirke "Sanjalo mi se", Danijela Glišić