Darujmo reč

Bonjour Zorica,
 
Voilà ma photo avec les livres que je veux envoyer aux enfants,
en pièce jointe.
Excuse mon retard!
Amicalement,
 
Michelle
 
P.S. J'attends l'adresse où je dois poster ces livres!

 

----------------------

 

Dobar dan Zorice,

Evo moja slika i knige koje ću polsati za decu,
u atačmentu.
Izvini što kasnim!
Prijateljski,

Michelle
 
P.S. Čekam adresu gde da pošlajem knjige!
 

 

****

 

 

Michelle je dama koju ne poznajem, ili bolje rečeno, dama koju nikada nisam videla. Ona živi u KANADI, pa imam jak razlog zar ne? Eto, ona i ja razmenimo kad kad neko pisamce. Ona zna da deli, ona... šta ja znam o njoj? Ništa, sem da je lepe duše i da voli da DELI.  Poštuje prirodu, voli knjige, lepe reči, pesme, priče, slike i voli da voli. MICHELLE voli moje reči, ja volim MICHELLE. ONA JE VELIKI PRIJATELJ DOBROTE.  

 

Eto, mene je iznadila, ne tako puno, al' ipak jeste. Verujem, da je ona u Beogradu, već bi mi pomogla i svet preokrenula da pomogne da nađem lokal!!!

 

Eto, odjek zvona kojima zvonim se čuje do Kanade, dok ovde, neke su uši gluve... ili su računari nemi.
 

 
NE DAJTE DA ODEM U KANADU!!!!

 

 

 

 

 

Hvala Ti Zorice!

 
Čestitam Ti na sjajnoj ideji i uspehu u ovom tamnom vremenu!!

Preneo sam u Glas Dijaspore, http://dijaspora.wordpress.com/ pod rubrikom, Aktuelno.Lep primer i za druge da pođu tvojim putem, ima tu još dosta toga, za svakog pojedinca, što se treba prosvetiti i dovesti u red.
 
Svakom je jasno da jedna lasta ne čini proleće ali da je prva koja ga nagoveštava.
 
Nadajmo se da će svako od nas pogledati oko sebe i barem pokušati nešto uraditi kako bi se nešto u Srbiji promenilo, kako bi narodu došlo proleće u srce. Pri tome ne treba zaboraviti da nam je potrebna i higijena po drugim pitanjima od opštog interesa Srbije i naroda koji živi u njoj.
 
Lepo si ono rekla; niko ne može uraditi sve ali svako može uraditi nešto!
 
 
Dušan Nonković-urednik Glasa Dijaspore

Krilatica najoptimističnijih "sve je moguće" dobila je u našoj zemlji novi značaj.

 

U jednom beogradskom ćošku, smeće je pretilo da se nagomila do neslućenih razmera. Iz dana u dan, gomila otpada i neprijatnih mirisa širila se u visinu i širinu, bez tendencije ka opadanju.

 

Iako u bližem centru grada, odmah iza pijace gde se ljudi svakodnevno snabdevaju hranom, mesto je bilo zabačeno upravo onoliko koliko je potrebno, da godinama bude ignorisano, prihvaćeno kao deo enterijera gradske tržnice.

 

Koliko je zapravo svima smetalo, shvatili su tek kad je neko, ko nije zatvarao oči pred problemom, koga nije mrzelo da preduzme inicijativu i zatraži ono što mu po svim zakonima pripada, čisto i uredno okruženje, dostojno ljudske zajednice na sadašnjem stepenu civilizacije, zatraži od nadležnih organa da preduzme mere i dozvoli proleću da uđe u taj beogradski ćošak.

 

Niko ne zna ni ko, ni kada, ni kako, ali smeće je jednog jutra samo nestalo. Ljudi su među sobom šaputali, komentarisali, odobravali, klimali glavom. Svima se dopadalo ono što su videli, ili možda bolje rečeno ono što više nisu videli.

 

Ono što je tamo ostalo bila su dva mala drveta, grana ogoljenih od zime, sa tek nekoliko pupoljaka, koji se bojažljivo spremaju da procvetaju. Da ružno zamene lepim, prljavo čistim, crno belim, staro novim. Da simbolizuju novi početak ovog malog ćoška, koji je eto imao lošu sreću, ali opet ne toliko lošu da se njegova priča ne završi srećnim krajem.

Blanša Bušljeta

 

Pre...

 

 

Posle 

 

***

 

Pre...

 

Posle

 

***

 

 Pre...

 

 

Posle

 

***

 

Pre...

 

Posle

 

***

 

Pre...

 

 

 

Posle

 

***

 

 

 

--- 

 

 

 

 

 

 pre * avant