Od 29. juna do 2. jula u Stokholmu je održan prvi WALTIC, prvi Svetski kongres pisaca i prevodilaca. Bilo je blizu 400 učesnika iz Evrope, Azije, Afrike, Australije...
Iz Srbije je bilo osam učesnika: pisaca, grafičkih dizajnera, prevodilaca i novinara.
Moja malenkost je imala čast i izuzetno profesonalno zadovoljstvo da bude učesnik WALTIC-a zašta najveću zahvalnost dugujem Univerzitetu u Uppsali, Katedri za slavistiku, sa kojom povremeno sarađujem.
Prvi i najjači utisak je da je WALTIC organizacija funkcionisala besprekorno. Učesnici su bili smešteni u obližnjim hotelima, a Kongresni centar, gotovo u najstrožem centru Stokholma, je savremeno opremljen i funkcionalan prostor. Predavanja i kreativne radionice su se održavale u 3 sale i desetak učionica. Radni dan je trajao od 9 do 18 sati. Intenzivan ritam, ali iznad svega zanimljiv sadržaj.
Organizatori su svim učesnicima priredili raskošan i svakako nezaboravan prijem u Gradskoj kući u kojoj se, inače, svake godine dodeljuje Nobelova nagrada. Pozdravljajući goste iz celog sveta, Berry Andersson - gradonačelnik Stokholma je u kratkom i duhovitom obraćanju istakao da je trpeza bolja od "nobelovske" i poželeo dobrodošlicu svim piscima i prevodiocima. "Samo pismen čovek je istinski slobodan čovek", rekao je, ponovivši slogan prvog WALTIC-a. Po završetku koktela, vodič je proveo goste kroz Gradsku kuću u kojoj je svakako najfascinantnija Mozaik-zlatna dvorana sačinjena od miliona i miliona mozaičkih komadića od kojih je ne mali broj u pozlati i kojima je predstavljena celokupna istorija Švedske.
WALTIC će biti bijenalna manifestacija, a organizatori se nadaju da će do 2010. godine neke od inicijativa zaživeti i doneti rezultate. Može se reći da je najambiciozniji i najurgentniji projekat "Rewrite the Future" (Opismenimo Budućnost). Ideja je da se svi kreativci, a ne samo pisci i prevodioci, uključe u kampanju opismenjavanja, ne samo dece, već i odraslih tamo gde je taj problem evidentno gorući poput afričkih, ali i nekih balkanskih zemalja i etničkih manjina.
Obavezujuće je i motivišuće čuti obraćanje jedne Naval El-Sadavi (Egipat) ili Abdelkadera Benalija (naturalizovani Marokanac koji stvara u Holandiji). Naval je govorila o snazi reči, o značaju prevoda, o jeziku kao muzici, o prevodu kao umetničkoj raboti koja ne treba da prati samo značenje reči, već i ritam i ariju jezika, a Benali je svoje predavanje posvetio posebnom književnom pravcu koji osvaja čitaoce: kada umetnik sanja na svom, a piše na tuđem jeziku. Dodala bih, briljantno piše, što se zahvaljujući Izdavačkoj kući "Laguna" koja je objavila Benalijev roman "Svadba pored mora" - mogu uveriti i naši čitaoci.
I ne mogu a da ne završim ovaj kratak izveštaj gotovo nestvarnom impresijom Stokholma u julu. Temperatura je bila oko 25 stepeni. Topli letnji pljusak smenjivao se sa suncem, a noć - koje u to doba godine nema - imala je boju lavande.
Koristim, evo, i ovu priliku da još jednom zahvalim, pre svega Švedskoj kraljevini, a onda i organizatorima na autentičnoj ideji i briljantnoj organizaciji. Ko se još usudio, ikada, da okupi pisce : )? Iz celog sveta!
Ukoliko nije pretenciozno, priložila bih svoju pesmu, napisanu pre dve godine, po povratku iz Stokholma, kada sam imala januarske impresije (bila sam gost crkve "Sv. Sava", gde sam sa Zoricom Salijević, sekretarom Vladike Dositeja, postavila predstavu "Sv. Sava i Golubica" prema priči iz moje knjige "Zaistinska srpska bajka").
U društvu sa poznatim piscem, Abdelkaderom Benalijem
Gordna Vlajić u razgovoru sa novinarkom Švedskog radija
Improvizovana biblioteka: prvog dana su svi pisci i prevodioci doneli svoje knjige, a poslednjeg dana uzeli koje žele
***
AKO MU JEDNOM NE BUDEM LEPA
Tja.
Ne mogu da kažem
Da mi grudi jedrinom
Još uvek
Nadimaju pliš tunike boje purpura.
Lagala bih misao
Da mi je koža poput satena,
Da miriše na jorgovan
U pupoljku
Po kojem je aprilska rosa.
Ali, evo, gledam
Opheklano švedsko kopno
I
belim baltičkim vezom
optočenu parčad skandinavskog tla
Dok slećem
Na stokholmsku Arlandu.
A onda
Već isto veče
Šetam
Krajolikom koji uramljuju
Žute crvene plave i bele kuće
Ljupke i nepretenciozne
Božićno okićene
Sa obećavajućim spokojem u prozorima.
I dok škripi sneg pod čizmama
Onim što ih on najviše voli
Naročito kada mi suknja sklizne sa bedara
Tako mi kaže
Dok stojim na sred njegove sobe
zidova boje leda
sa ogledalima koje magli naša vatra.
Posle ljubičaste ponoći
Lagano se vraćam ka oker crkvi
na belom brežuljku,
A on mi šapuće u slušalicu kako mu nedostajem.
I taman kad mu se kunem da je mesec ovde plav
Srećem tri košute
I one ne beže.
Stoje.
Gledaju me
Dok ih fotografišem
Kroz pahulje široke i meke
Poput dečjih dlanova.
Ležem i pokivam se
jorganom u kojem su perca švedskih gusaka.
Onda mažem svoje hladne obraze
Lagano utrljavajući antirid kremu
I mislim kako mi
Gledano sa ovog hrastvog uzglavlja
stvarno nije potrebno
zatezanje lica.
Ako mu jedared više ne budem lepa
Uvek mogu da odem
Iz sobe zidova boje leda
i da se šetam
Krajolikom koji uramljuju
Kućice sa obećavajućim spokojem u prozorma.
I da sretnem tri košute.
Dovoljno.
Od jednog života.
Gordana Vlajić
