Ljiljana Petrović je umetnica čiji je stvaralački opus odavno prekoračio žanrovske međe i konvencionalne oblike umetničkog izražavanja. Do sada se iskazala u muzičkom, pevačkom, igračkom, recitatorskom i kompozitorskom radu. Rođena je u Bosanskom Brodu, živi i radi u Novom Sadu. Dobitnica je „Estradne nagrade Jugoslavije“ i Povelje grada Novog Sada. Prva je predstavnica svoje zemlje na Festivalu Evrovizije.
Haiku piše od 1989. Svoje stihove prvi put je govorila preko TV-Beograd 1990., a potom ih je objavila u časopisima Krovovi i Paun. 1991. objavila je i samostalnu knjigu haiku poezija Stope i talasi i autorsku publikaciju Ljiljana.
Zastupljena je u pregledu haiku poezije Jugoslavije Grana koja maše i u Antologiji jugoslovenske haiku poezije Leptir na čaju.
Tokom svoje bogate umetničke karijere davala je veliki doprinos u humanitarne svrhe, pa je tako nastala i knjiga Ptice u plavetnilu za ekološki pokret, koju je priredila sa pesnicima Milijanom Despotovićem i Borom Latinovićem i koju je likovno opremila. Sa svojom zbirkom Stope i talasi pojavljuje se i u knjizi Dr. Ž. Živkovića Gost sa istoka.
1995. počela je da komponuje haiku stihove kao originalnu muzičku formu i ona je, za sada, jedini autor haiku muzike u svetu.
Svoje haiku note prvi put je objavila u Listiku glasilu Haiku kluba „Aleksandar Nejgebauer“ i mesečniku Nebojše Simina Haiku pismo.
Ljiljana Petrović je jedan od priređivača Zbornika haiku poezije Topole široko šume, u kome su zastupljene haiku pesme članova Haiku kluba „Aleksandar Nejgebauer“ Novi Sad, čiji je predsednik od 1993., kada je klub osnovan.
Stihovi su joj prevedeni na španski, engleski, ruski i slovenački jezik.
Uvršćena je u antologiju vojvođanskih pesnikinja: Oči ravnice (1998). Zastupljena je u knjizi Treća obala reke (2000) i Haiku – nestašna pesma Nebojše Simina (2001), zatim u knjizi Pahulje maslačka (2002). Učesnica je Prvog međunarodnog haiku tabora Češnjev cvet (2002).
