Podrška gospodina Borivoj Jakšić akciji „Darujmo reč“

Published on 12:20, 08/26,2011

                Negde  tamo na jugu naše Srbije ima jedno seoce a zove se LEVOSOJE. U njemu je rođena jedna neugledna devojčica sa običnim srpskim imenom - Zorica Sentić. To njeno detinjstvo je bilo spokojno i srećno koliko samo može da bude velika sreća seoskog deteta  u slikovitoj prirodi naše lepe Srbije, sa svojim više nego skromnim životnim mogućnostma. No, nekako se naša junakinja sa svojim roditeljima obrela negde na Azurnoj obali, na  Rivijeri, ali ne da se tamo kupa i uživa već da tamo sa svojim roditeljima nastavi životnu borbu. Završila je tamo školu i nećemo se zadržavati na njenoj privatnoj borbi da u tuđem svetu preživi i nauči se životu bez pokvarenjaštva i svega što nudi moderan svet, nevinoj srpskoj duši. Zavolela je književnost, počela je da piše, njene reči su se mnogo puta dotikale Rodne Grude, uspomena iz ranog detinjstva, njene mudre bake i cele Srbije.

                Prošlo je vreme. Za Srbiju su počeli teški dani, raspad Jugoslavije, ekonomska kriza i svi znamo šta sve. Sve se to najviše odrazilo na srpsku decu, decu koja nisu imala normalne uslove za rad i učenje u svojim siromašnim selima i još siromašnijim školama.

                Sve je pratila naša junakinja Zorica Sentić i neumorno premišljala kako da pomogne deci, da im približi svet kroz knjige koje nemaju.

            Rodila se ideja. Organizovala je akciju „DARUJMO REČ“ (posetite http://darujmoreč.blog.rs/).

                Godinama  je sama molila, angažovala ljude od pera, institucije, kako bi krenuli akciju sakupljanja knjiga od svih koji su imali makar i jednu knjigu naviše, da je poklone njenoj akciji. Sve te knjige su sakupljane, klasifikovane, a potom, putovale ka selima i školama u Srbiji, a  razume se, tamo gde su bile najpotrebnije.

                Najsiromašnije škole su dobijale svoje biblioteke, Zorica je svuda dočekivana kao dobra Vila koja im je otvorila oči ka svetu. Nigde nije izračunavala ni dinar troška za transport ili bilo kakve druge finansijske izdatke. Bila je zadovoljna što su joj deca izražavala svoju zahvalnost, očaravajući ih svojim božanstvenim osmehom na koji su deca odgovarala iskrenom radošću i srećom.

                Pratim u potpunosti aktivnost Zorice Sentić i čudim se odakle joj toliko snage i volje, toliko dobrote, jer već nekoliko godina kako ta akcija živi i kada se osvrnemo, za nama ostaju sela koje su dobile svoje biblioteke, deca koja izgovaraju ime Zorica Sentić sa poštovanjem i pitanje: „Kada ćeš nam opet doći“?

                Hteo bih i molio bih da se svi koji ovaj članak pročitaju, malo zamisle; kako žive naša deca u krajevima gde nema možda ni puta ni vode, ponekad ni struje i da POĐU STOPAMA ZORICE SENTIĆ KOJA JE NAPUSTILA RIVIJERU I POSVETILA SEBE SRPSKOJ DECI. NEKO JE PATRIOTA SA PUŠKOM I MAČEM I BORI SE ZA SVOJ NAROD, NEKOJE PATRIOTA SA PEROM U RUCI I PIŠE... ZORICA SENTIĆ JE PATRIOTA U KOME SE NALAZE SVI KVALITETI ZA ODBRANU JEDNOG NACIONALNOG IDENTITETA KOJI NAŠE MLADE GENERACIJE VEĆ ZABORAVLJAJU. ONA IZGARA I NEUMORNO VODI SVOJU AKCIJU „DARUJMO REČ“.

                I ZATO OPET MOLIM DA SVI POGLEDAJU SAJT http://darujmoreč.blog.rs/

                Pišem ovo apsolutno nezavisno i bez ičije inicijative, ali ipak molim, pogledajte blog, a ostalo je na vašoj savesti.

                AKCIJA JE BESPLATNA, A UČEŠĆE SU SAMO VAŠE KNJIGE KOJE VAM VIŠE NISU POTREBNE!


Borivoj Jakšić


Subotičke novine o akciji „Darujmo reč“

Published on 13:10, 08/24,2011

 
 
 
Kliknite na fotografiju da je pogledate uvećanu.


Subotičke novine o Vladanu Radomanu, kumu akcije „Darujmo reč“

Published on 08:04, 08/24,2011

 
 
 
Kliknite na fotografiju da je pogledate uvećanu.


Мирјана Васиљевић - Миљоска

Published on 11:30, 08/08,2011

 
 
 
       Мирјана Миљоска је цењено име у културно - просветним круговима српске заједнице Сиднеја. Мало је оних који знају да Мирјана потиче из угледне нишке породице са богатом историјском традицијом.
      Осврнућемо се на један занимљив детаљ везан за породицу Васиљевић, и то онај када је краљ Александар Карађорђевић пред своју трагичну смрт у Марсељу 1936. године посетио Синђелићево обележје - Ћеле кулу, и том приликом обишао Железничку радионицу - фабрику локомотива у Нишу, која је имала уметничко друштво “Цар Константин и Царица Јелена”.
       - Мој отац, члан друштва био је познат по својој снази и способнооости, и као такав био је одређен да прими и носи заставу поклон југословеснког краља. Заставу је лично и примио уз заклетву да ће је чувати до краја живота. Био је понос друштва и веома цењен по својим способностима.
       Занат је учио заједно за чувеним Драгољубом Алексићем, који се зубима држао за авион док је авион био у лету, а мој отац је челичне шипке савијао рукама. Поред свега истицао се својом лепотом, био је веома нежан отац и било ми је драго када кажу да личим на њега. У младости увек сам размишљала шта да учим да би мој отац остао заувек жив и од тада ме је привлачила наука о здравом живљењу - каже она.
       Да потсетимо, да је Мирјана Васиљевић удата Миљоска, пред почетак недавних трагичних догађаја у Југославији крајем деведесетих, финансијски помогла превођење и штампање чувене књиге “Природни имунитет” аутора Нобору Мурамотоа из Јапана, која је постала бест-селер у свету и о којој је већ било речи на страницама нашег листа. У књизи аутор указује који је пут и начин да се сачува добро здравље, заштимо од тешких болести и задржи виталност до дубоке старости.
       - За време немачке окупације застава је била сакривена и чувана у лименом сандуку. Једне ноћи дошли су тајно неки људи и инсистирали да отац преда заставу по претњи живота, али уз обећање да ће је као он чувати. Отац је био у сузама, а мајци је један део косе побелео (личила је на Индиру Ганди). Ја нисам смела да плачем.
       Након неколоико месеци мог оца су Немци затворили. Кажу, да му је била претња смрћу. Предамном нису говорили. Била сам први разред основне школе и само мени су дозвољавали да видим оца носећи му само цигарете. Само сам сањала када ћу поново видети оца код куће. Говорило се да ће бити стрељан. Касније се сазнало да су неки дали велики новац тумачу српско - немачког језика на суђењу и тако сам га загрлила код куће. Отац је оженио нишку лепотицу, моју мајку Радмилу и до краја њиховог дугог заједничког живота имала сам срећно детињство - испичала нам је верна читатељка Српског Гласа, чија интересантна прича и старе фотографије из породичног албума ће сигурно подстаћи и друге наше читаоце широм Аустралије да нам се јаве и испричају њихова сведочења о минулим временима забележена на старим сликама. 

Јоца Гајесков
 
 

Фотографије из старих албума наших исељеника у Аустралији
 
 
 Велимир Васиљевић са заставом Уметничког друштва
„Цар Константин и Царица Јелена“ из Ниша, 
дар краља Александра 1936. године
 
 
Велимир Васиљевић испред породичне куће
са колегама из фабрике локомотива
у Нишу тридесетих година прошлог века
 
 
Мирјана Васиљевић-Миљоска:
Слика са оцем на нишки корзо,
у позадини се виде српски војници
 
 
 
 Венчање Велимира и Радмиле