Darujmo reč

Kosovska balada

KOSOVSKA BALADA

Ova vam je, ljudi, priča od starina.
Bila jedna majka sa tri mala sina.
U selu Istoku, u Srbiji staroj, 
živela je majka, sa tri sina mala
u kolebi maloj. I, na krilu meku
ove majke čedne, igrahu se sinci
mračne noći jedne. Kad, iz mraka gusta
na vratima stana, zablistaše puške
pored jatagana. Upadoše turci
k’o zverovi ljuti. Skameni se majka, 
pa dršće i ćuti. Skameni se majka
i siniove skriva, a turci joj vele: 
 “Koje ti je Iva”? I, zgrabiše majci
najstarijeg sina. A, ona im veli: 
 “Turskoga vam Dina, ostav’te mi dete,
moga zlatnog Ivu, il' me isecite
na komade živu”! Pa ga, jadna, brani,
zub’ma turke kolje, s’ turcima se vuče
kroz mrak i kroz polje, i, u pomoć viče: 
 “Ima l” koga živa”? Al' se jadnoj majci
niko ne odziva. Borila se, jadna,
dokle snage beše; kad umorna pade 
Ivu joj odveše. Tražila ga, jadna,
gde sve nije bila, al ga nije našla ni mrtva, ni živa.
Živela je majka tužna i očajna
u kolebi maloj sa dva sina bajna; al' je, noću, često,
strahovala, jadna, da ne dođe, opet,
ona hajka gadna, jer, i sada Turci
kupe mušku decu da služe sultanu
i polumesecu. Al’, jednoga dana,
jedan fratar dođe u kolebu majci,
pa zboriti pođe: “Naš manastir može
tvoga sina spasti. Zato, daj nam, snaho, 
tvoga sina Rajka”! Uzdahnula bolno 
nevesela majka. Suzama umiva svoga milog 
sina, pa ga fratru daje, a on dete prima, i odoše 
oba putem manastira. Tamo će joj sinak
naći sebi mira. Vidjali su, često ovu dobru majku  
kako nosi dare i fratru i Rajku. Al, druge godine obojice nesta. Otišli su, tajno, u neznana mesta.
Kad to začu majka, pade kraj Nenada,
On joj sad jos osta k’o jedina nada. Svake noći, jadna
lebdi nad Nenadom, miluje mu kosu i ljubi ga kradom.
   
   
Kad sinak odraste, evo sreće nove:  
majka ženi sina i svatove zove. Dovedoše snahu.
Mislš da je vila. Kao i sin majci ona j’ mila bila.
Kad rodi unuka i zdrava i živa, baka reče tužno: 
 “Nek se zove Iva”. A, kad drugog rodi
 “Čuješ, mila majko” . Tako reče Nenad
 “Nek’ se zove Rajko”. Na bakinu krilu
rastu deca čila. Baki: Ivan, Rajko, imena su mila.  
Al, jednoga dana, uzbuna se diže: Arbanasi ljuti 
digli bunu novu. Turci šalju vojsku na ordiju ovu.
Pred Istokom večem, krvav bojak biju
i po selu teške ranjenike kriju
Prednoć presta borba. Kad truba zasvira
unesoše, tada, u kolebu majci turskog oficira.
Za njim lekar stupi. Milosrdna baka krevet im ustupi.
Kad se odmoriše, razgovor se vinu
O bakinoj kući i o njenom sinu.
Turčin zbori turski, lekar arnautski,
A baka prikaza unučiće srpski:
 “Ovo su bakina dva sokola siva:  
Ovo mi je Rajko, a ovo je Iva”.  
 “Iva”, reče Turčin, “meni ime beše dok me ne oteše”. 
 “A i meni Rajko, mila moja majko”!
Poznade ih majka, pa vrisnu i pade
a Rajko je diže i ljubiti stade. Tad i Nenad pođe 
da se s’ braćom ljubi, al' ga Ivin pogled 
Kao mačem ubi. Iva reče: “To se ne pristoji,  
Ja sam sada Turčin, više nismo svoji” A i Rajko reče:
Katolik, arbanas, ne znam šta sam bio, znajte to sam danas”.
A Nenad, ponosno, ovo njima vraća: “Turčin i katolik  
nisu moja braća”! Kad to začu majka, vrisnu u svom besu,
rukama se čupa, ruke joj se tresu, pa razdrlji grudi
te im progovara: “Svi ste pili život iz ovih nedara. 
Od svoga života život sam vam dala, pa zar srpskoj majci
to da bude hvala? Verujte vi veru koja srcu godi,
al' budite Srbi, jer vas srpka rodi”. To izreče, pa ih sve  
u zagrljaj hvata. Svi se kroz plač grle, ljubi bratac brata.

Miroslava Marjanović, Beograd. Pesmu sam naučila od svog oca.