Darujmo reč

ОРЛОВИ НАД ''СВЕТОМ''

 

Орао сломљених крила лебди над светом земљом,
милион пута до сада Царство је платила главом,
Сада се жуте вране сладе са њеним телом,
Распродаја је у току због шаке безвредне славе.

Све српски светци на небу, метаније чине пред Христа,
И звекет симандра њише уздахе пуне бола,
Негде тамо на земљи продају земљу свету
Душмани своје деце, крај крвавог ћошкастог стола.

А Србија се стисла ко' шака збуњеног соја,
Док младост напушта села и јури у земље стране,
Тражећи вредност у ничем, без корена и почетка,
Не знајућ' да тако сече, дечици својој гране.

Свуда мук и тишина, мрак нам сапео очи,
Не видимо над собом небо, ни јунаке Царства што јашу,
Нас земљи нови вуци прождиру стада бела,
А евнуси уместо сабље за појас пера пашу.

По земљи вождова газе наказе срамног знања,
И распродају СВЕТУ за шаку пролазне славе,
Више не јашу јунаци по земљи Христовог Царства,
  тамо се настрани блудом и срамотама хвале.  
 

Са Метохије хуче звона, препуна молитве тихе,
Мук светиње ветрови носе у глуве бесчасне ноћи,
Док црни орлови кљују у јуначке косовске груди,
Српкиња мајка чека, јединца што неће доћи.

Клечим пред Тобом Христе, мука ми усахла речи,
Гледам где ратници просе за мрвицу скривајућ' ране,
Празне им очи од јада, без руку милости моле,
Док Савино свето семе развлаче жуте вране.

Оно што видех кроз сузе кида ме мучи и пече,
У Србију јањичар нови довлачи блудна весеља,
Кад згасне пред иконом жижак, то није само вече,
Нег' нова припрема Христос за грешнике распела.
 

Нека ме браћо, првог разапну на ране СВЕТОЈ
И нека ме бичују, туку наносе боли и муке,
Мање ме тако боли него сломљен да гледам,
Како Србију СВЕТУ развлаче паганске руке.
 

Раб Борис Стапарац