Darujmo reč

Trackback URL

Leave a Reply

One Response to Васа Пелагић поново у свом родном мјесту

1. Мирослав Младеновић says:
   01/27,2010, at 13:44
   Visit Мирослав Младеновић

   Организационом одбвору сам упутио пропратно писмо са молбом да се прочитају неколико песама написаних на дијалекту "јужњака"-као следбеника Васе Пелагичћа(народни учитељ) реформе, социјалистичких идеја и реформе школства. Нажалост, из здравствених разлога нисам присуствоао скупу, али видим да моје поздравно писмо и пурке нису саопштене јавности.
   С поштовањем
   Мирослав Младеновић наставник математике и локални етнолог Власотинце Србија
   ОШ "Браћа миленковић" село Шишава-Ломница Власотинце Србија

2. Стако С. Стакић says:
   01/28,2010, at 13:33
   Visit Стако С. Стакић

   Стако С. Стакић
   28.јануар 2001. године

   Поштовани колега Мирославе,

   Веома нам је жао што Ваше прпратно писмо са пјесмама није стигло до нас у Пелагићеву.Основна школа "Васо Пелагић" из Пелагићева је била само домаћин ПЕЛАГИЋЕВИХ ПЕДАГОШКИХ СУСРЕТА,као школа која носи име нашег Великана а налази се у родном мјесту Васе Пелагића гдје и он сам завршио основну школу, а организатор наведених сусрета је Педагпшки покрет Србије.Све што је стигло на нашу адресу као домаћина до почетка сусрета и додјеле Годишње награде "Васо Пелагић" за врхунска остварења у образовању за 2009. годину било је репрезентовано учесницима сусрета.
   Истински нам је веома жао што и Ваше пјесме написане како и сами кажете на дијалекту "јужњака" нису из наведених рaзлога прочитане на једном тако величанственом сусрету као што су ПЕЛАГИЋЕВИ ПЕДАГОШКИ СУСРЕТИ,а надамо се да се такви пропусти неће догађати у будућности.мислим да ћете нас у потпуности разумјети као домаћина наведених сусрета.
   С поштовањем.
   Стако С. Стакћ, учитељ - секретар Основне школе "Васо Пелагић" Пелагићево,родно мјесто Васе Пелагића.

3. Мирослав Млаедновић наставник и локални етнолог Власотинце Србија says:
   02/06,2010, at 13:11
   Visit Мирослав Млаедновић наставник и локални етнолог Власотинце Србија

   Из рукописа( и објављених песама на дијалекту-послато у делу матераијала Стваралаштво на дијалекту из власотиначкога краја за научни скуп О Пелагићу):
   ПЛАНИНО МОРИ ПЛАНИНО (1)

   Планино, мори планино,
   Млого си ми се ужелела,
   У тебе сам се родио,
   Ти си ми снагу дала,
   У тебе ми младост оста.
   На ливадама и пашљацима,
   Прве дечје снове снио.
   Куде се денуше онеј лепотиње,
   К'д си брамо китке,
   Здравац, перунику, гороцвет,
   Жуто игличје, жуте женке,
   Алене китке по градине.
   Д'нске си мори опустела,
   Нема кој ни цвећке да бере,
   Све урасло у пелин и бурјан.
   По које пиле долети,
   тужно поје на суву грањку.
   Тужна си мори планино,
   Што туј нема ни косача,
   Нема ни овчара, ни орача,
   Нема ни жетача, ни певача.
   Пусто, пуста пустелија.
   С'њам те мори планино,
   Свакуј ноћ тамо у туђину,
   Пред очи ми стара кућа,
   Огњиште и стар кот'л,
   На вериге окачен,
   Мирис загорелог млека,
   Слика остареле мајке,
   Како у пепел пече кравајче,
   Старо грне са пасуљом.
   Црепуља са мирисом леба,
   Од рженице и жуте проје.
   Планино мори планино,
   Млого си ми се ужелела.
   4.октобар 2008. године Власотинце

   ЉУШКЕ (2)
   Е к'д дојду сирнице,
   Тамо негде у пролет,
   К'д у планину живот заживи,
   К'д се пролет буди,
   Онда и старо и младо,
   Врзује сас ланац љушке,
   На жилаво дивље дрво,
   Често на крушку дивљакушу,
   Да се љуља и старо и младо.
   Поју се убаве песме,
   Тугаљиве, веселе и радосне,
   Туј се поглеђује и тугује,
   Туј се младиња весели,
   Туј се деца радују,
   Туј се млада снајка,
   Од печалбара у песми растаје.
   Испраћај печалбара у равници,
   Има разлике при поласку,
   Од планинска цигларска села.
   Код њих се организују игре,
   На отворено место је игранка,
   Праве се пошалице, прибира снага,
   Игра се клис (џилит), игра се лопта,
   Направљена од воловске длаке,
   Праве се љуљашке, па се љуља,
   Прави се вител, па се љуљу и окрећу.
   Сви: одрасли и деца се смеју и шале.
   Последњег дана пред одласка у печалбу.
   Такој си остала песма успаванка:
   „Љушке, љушке на Морави крушке.
   Дајем деци, једну две,
   А мирној дечици у љушки све“.

   4.октобар 2008. године Власотинце

   КОНДИР (25)
   Д'нске бео на едну свадбу,
   Погледа какој си је убаво,
   К'д младоженски носи кондир,
   Окитили га сас дар, а и кондир.
   Начичкане на њега паре,
   Онеј наше, ал и странске.
   Стоја онакој докле мога,
   Убаво се нагледа на младињу.
   Онај кондир ми се врти у главу.
   Онакој превртам оној време,
   А неје млого било долеко,
   Ма нек'д 70.година 20 века,
   У сва села Повласиња ,
   Још су се поштували обичаји,
   А имало народ и младиња,
   Неје овај модерни свет
   Ушал по главе и по домови.
   Ех, какој си је било убаво,
   К'д младожењски увати,
   Онакој од мерак:
   Китени кондир, па вика.
   Свуд редом по село,
   За весеље и свадбу.
   Тај младожењски по обичај.
   Бил је зет на младожењу,
   бил је закитен сас пешкир.
   Онај кондир напрајен,
   Куде доброг мајстора грнчара,
   Исто као и тестија(стовна).
   Има два отвора:голем и малечак.
   На онај голем се сипувала ракија,
   А на малечак се пила ракија.
   Обично за љуту ракију
   Бил је „зеленко“, са шарама,
   А за грејану ракију жућкас,
   Са поголеми отвори.
   А и подебел да се греје
   Уз огњиште ил на кубе,
   А у ново време и шпорет.
   Кондир на голем отвор.
   Од мерак се китил,
   „зеленко“ сас женку,
   А и „жућко“ сас женку.
   К'д кондирџија прооди
   Онда се најављује радос,
   Некако свима милина.
   Вика на капију, па улази.
   Домаћин благосиља позив,
   А и искаже неку здравицу,
   Уз божју помоћ и весеље.
   Ондак се тура пара.
   А кондирџија тој бележи,
   А паре си нижу на кондир.
   Сас теј паре уз кондир,
   Кондирџија вика:кума, старојка.
   А и пријатељи од девоју,
   За други д'н на весеље.
   Кондирџија је шалџија,
   Обилази подрумџију и послугу,
   Води рачун од музику,
   А и од дочек и испраћај,
   Кума и старога свата.
   Кондир се радосно кити,
   Сас венче около од шимшир.
   Мало кондирче је и мераклак,
   К'д су славе и неки гости.
   Свакоме је арно кад цврцне,
   Па натегне љуту препеченицу.
   Онај поголем кондир жутко,
   Млого је аран к'д дојде зима.
   Т'г се греје ракија у котал,
   Зими на свадбе и славе,
   Па се пије из тај кондир.
   Пило се и к'д се поодило,
   Било у печалбу ил у војску,
   А богме и ујутру у кућу.
   Такој домаћин рано се дигне,
   Па згреје уз огњиште,
   А касније на кубе ил шпорет,
   У шерпу а нек'д и у кондир,
   Па се из кондир у големе чаше,
   Пије грејана ракија у кућу.
   Нек'д се сас њу и загревало,
   К'д се зими трупила дрва,
   Секла и носила из браниште,
   На раме, ел неје се имало,
   Пуста печалба је све узела,
   Па су по големи снегови,
   Печалбари носили дрва.
   Пила се грејана из кондир,
   к'д се копал папрат од корен,
   да се ране овце и свиње.
   Е к'д се тике само сетим,
   Какој смо се ми деца,
   Понек'д сас стари пили,
   По неку чашу грејану,
   Па се уџипкамо у кревет
   А нек'д само појемо.
   А било је и смешне работе,
   К'д се жене изнапију
   Пусту благу ракију,
   Па се незнаје за доста,
   Па се нек'д соплитале.
   К'д си се само сетим
   Какој си је нек'д било.
   По нек''д се нашалим;
   „покашљујеш ко снајка,
   За благу ракију“.
   Малко се тргну од тој време,
   К'д ме повикаше да идем,
   Снајка ће да прооди,
   А неки помлад сас кондир,
   Онакој пројде тике ради реда.
   Још у понеко село, а и варош,
   Понек'д се види кондир,
   Али тој ко попмодарство.
   Нема онај значај за радување,
   Ко нек'д какој смо се радовали,
   К'д пројде кондирџија.
   За своју душу најдо кондири:
   „зеленка“ и „жутка“ да ги чувам,
   Стави ги на витрину.
   Сас грне, тестију, лампу.
   Тенџеру, петролејку, туцало.
   Тој убаво време га нема,
   Ник'д неће да се врне.
   Младожењски,Кондир и кондирџија ,
   су сећање на прошло време,
   Радости живота и среће,
   Нек'д у планину и село.
   10.октобар 2008. године Власотинце
   ЂАЧЕ(53)
   Седи ђаче на дрвник,
   Узело буквар и плајвез.
   У руке му сирење и ‘леб.
   Сас једну руку писује,
   С другу руку обедује.
   Мајка по њега вика,
   Овце у трлу блају,
   Говеда у шталу рику,
   А за његову муку,
   Никој не питује.
   Овце да се пушту,
   Говеда да иду да пасу.
   Куј те за домаћи питује,
   Што ће јутре од учитеља ,
   Сас прут по руке,
   Од учитеља тепање да добије.
   Април 2008.г Власотинце
   Мирослав Младеновић Мирац

   ШИЋЕРЧЕ(51)

   К’д се ишло у гости,
   По славе, краваји и свадбе,
   Деци се давало шићерче.
   По јед’н грумен.
   Некој драг из фамилије,
   Деда, баба, тетка, кум,
   Тек из пазуку, из џеп капута,
   Навири бел грумен шићерчета.
   Деца се радују том дару,
   Очи им цаклу од срећу.
   Тој је било од славу до славе,
   Т’г се деца сладила сас шићерче,
   А често су га збирала и од гробје,
   К’д су биле задушнице у село,
   Претицала се сас циганке врачарице,
   Куј ће да узне шићерче од споменик,
   Што су ги турили мртвима за душу.
   Малечка деца се залагувала,
   Сас шићерче у крпче да га сису,
   Какој би била мирна у лулејку.
   Шићерче се служило као коцкица,
   К’д се пила кава р’женица,
   На славе, краваје и свадбе.
   Ђићерче је остало као благослов,
   За радовање дечице и стареји,
   К’д се у нека стара времена,
   Живело и радовало животу.
   Април 2008.г Власотинце

   Аутор: Мирослав Младеновић Мирац наставник и локални етнолог и писац на дијалекту
   6фебруар 2010. године Власотинце Србија

4. Мирослав Младеновић наставник и локални етнолог Власотинце Србија says:
   02/06,2010, at 21:32
   Visit Мирослав Младеновић наставник и локални етнолог Власотинце Србија

   Поводом одржавања „Пелагићевих педагошких сусрета“ 23.јануар 2010. Године, желим да у оквиру садржајнијег рада дам и свој допринос читања ових мојих песама у културном делу програма- из објављене збирке са села на дијалекту јужњака-Јужне Србије(Прилог песама).
   Из здравствених разлога нисам у могућности да присуствујем скупу, али своји стваралачким радом у образовању, народној књижевности, етнологији и етнографији ћу сигурно допринети право званје „Народни учитељ“-попут Васе Пелагића.
   Скупу желим успех у раду. Искрен Поздрав.
   Мирослав Младеновић наставник математике и локални етнолог ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава Власотинце
   5.јануар 2009. Године Власотинце

   Педагошки покрет Србије наставља да додељује традиционалну престижну Годишњу награду „Васа Пелагић“ за врхунска остварења у образовању, па ће уручивање овог признања за 2009. годину у тринаест категорија бити одржано 23. јануара 2010. године у Основној школи „Васо Пелагић“, родном месту великог учитеља и народног трибуна.

   Програм „Педагошких сусрета у Пелагићеву“ садржи следеће:

   а) Културно-умјетнички програм
   - Рецитал – „Химна Васи Пелагићу“
   - Ученици – „Писмо Васи Пелагићу“

   б) Поздравне ријечи и бесједа

   в) Уручивање Годишње награде „Васа Пелагић“ за врхунска остварења у образовању 2009.

   г) Коктел

   д) Разговор о теми „Васо Пелагић“ као учитељ и реформатор васпитања и образовања

   ђ) Поруке учесника сусрета у Пелагићеву.

   Добитници Годшње награде „Васа Пелагић“ за врхунска остварења у образовању за 2009. годину, према одлуци жирија, којим је председавала доц. др Маргит Савовић су:

   • Др Милутин Милутиновић и Радојко Јововић из Крагујевца, аутори Споменице „Век Учитељске школе у Крагујевцу: (1871-1971)“ –
   п е д а г о ш к а к њ и г а г о д и н е

   • ОШ „Васо Пелагић“ у Пелагићеву – п е д а г о ш к а у с т а н о в а
   г о д и н е

   • Часопис „Иновације у настави“ из Београда – п е д а г о ш к о
   г л а с и л о г о д и н е

   • Иван Ружичић из Чачка – п е д а г о ш к и к р и т и ч а р г о д и н е

   • Зорица Сентић из Кана –
   д о б р о т в о р г о д и н е у о б р а з о в а њ у

   • Гордана Стаменковић из Београда – н о в и н а р г о д и н е у
   о б р а з о в а њ у

   • Љиљана Ђуровић из Горњег Милановца – п е д а г о ш к и
   п р а к т и ч а р г о д и н е

   • Нада Митровић из Главичица – п е д а г о ш к и р у к о в о д и л а ц
   г од и н е

   • Милка Бабарогић из Врњачке бање – в а с п и т а ч г о д и н е

   • Олгица Јовановић из Београда – с о ц и ј а л н и р а д н и к г о д и н е

   • Ана Петровић из Јагодине – с т у д е н т г о д и н е у
   п е д а г о г и ј и.

   25. децембар 2009. П р е д с е д н и к

   Проф. др Драго Т. Пантић

   Из збирке песама ПЛАНИНСКА ОРАТА
   Аутор: Мирослав Младеновић Мирац, наставник математике ОШ БРаћа Миленковић“ село Шишава Власотинце, Југ Србије
   Издавач: аутор и фондација даровитих „Христифор Црниловић“-Кица
   Власотинце 2008. Године
   КАКО САМ САКУПЉО НАРОДНЕ УМОТВОРЕВИНЕ
   (страна 9)
   Још као дете, док сам са дедом из мајкине фамилије, чувао краве у планини, педесет и неке године 20. века, почео сам да у својој глави уносим мисли за велика историска дела многих јунака хајдука, који су се борили за националну слободу у овом крају-од петовековног турскога ропства.
   Јуначке песме су биле први мој учитељ да заволим да се интересујем за прошлост мога роднога краја. Тај деда Тоза је био учесник балканског рата противу турака, а и био учесник осталих ратова тога времена, да би потом први светски рат завршио као исрпљени борац српске војске, послат на опоравак у Француској. Одмах потом као ученик из родног планинсаког засеока Преданча села Горњи Дејан, општина Власотинце , доста научио од свог учитеља у суседно село Златићево-где сам похађао четвороразредну основну школу, удаљену од нашег планинског виса четири до пет километара у једном правцу.
   Сви из моје генерације овог дела власотиначкога краја у планинском делу Горњег Повласиња, смо „упијали“ све што је било везано за хајдучки и косовски циклус народних песама. Знали смо напамет хајдучке песме о Малом Радојици, Старом Вујадину и о косовским јунацима, а и о јунаштву Краљевића Марка, Црног Ђорђа Петровића у рату противу турака. У том времену смо били мало задојени и другим јунацима за национално ослобођење.
   Касније када смо пошли на даље школовање, почев од осмолетке у село Свође-десет километара пешачења кроз планинско беспуће букових шума у једном правцу, па преко средње пољопривредне школе и студирања-прихватили смо партизанаске јунаке као идоле соцојалистичке револуције.
   После завршетка школовања, седамдесете године двадесетог века, започео сам свој радни век у новоформираној осмогодишњој школи у село Тегошница-где смо у почетку радили под шаторима, у сеоској бојаџиској радњи,а у кафани држали своје дневнике, под најгорим условима живота и рада, без струје и потпуно одсеченог у свему од света. Узео сам учешће у израдњи нове школе.
   Као млад просветни радник-наставник математике, обилазио сам сеоска насеља и водио разговоре са старим солунцима и учесницима других ратова, потом бележио оловком свуда где сам стигао. Почео сам да се интересујем за прошлост свога краја. Нажалост у том времену нису били повољни услови за истраживање прошлости, морао си бити под „контролом власти“.
   Од ученика сам сакупљао стари новац, кога сам касније однео у Бачки Маглић(мали део посеедујем) и поклонио једном земљаку нумизматичару Марковићу, родом из нашега краја. Једино сам сачувао прстење из 16 века кроз који су се на премлаз „промузувале“ овце-у времену ђурђевданских обичаја шестога маја.
   После служења војног рока прелазим са радом у осмогодишњој школи у село Крушевица 1973.године и ту настављам са великим интересовањем у читавом крају Горњег Повласиња да сакупљам народне умотворевине, порекло насењавања становништва, историографију и све што је везано за обичаје и живот мога наорда у прошлости. Сва усмена казивања сам бележио и фотографским апаратом смене осам запсивао као траг времена живота на село.
   Бележио сам са својим ученицима све:обреде , све врсте старих обредних и изворних песама, загонетке, нардоне изреке, веровања, приче и легенеде о настанку села и насељавања, казивање свих ратника из свих ратова. Често сам бележио и на лист џака хартије пред сеоском продавницом и на магнетофонској траци, али пре тога и сам учио да отпевам неке старе песме уз казан печења ракије.
   Дешавало се док сам чекао аутобус на аутобуској станици у Власотинцу за планину-наилазио сам на многе људе који су ми причали разне умотворевине, а ја их бележио и на хартији од пакле цигарета коју сам наилазио на станици.
   Највише су ми помагали у бележењу умотворевина мој син, моји ученици и стари солунци ратници-свога роднога краја, као и моји родитељи у планини. Добро се сећам давне 1975.године сам морао да однесем цео балон ракије солунцима и ратницима из Другог светскогв рата-деда Владимиру Илићу и Неши Петковићу у моје родном планинаско место Преданча, како би два дана и две ноћи могао да бележим све о оном што су једино под „гасом“ ракије могли или смели да причају. Та казивања остаће као драгоцен Материјал-етнографско истриографска грађа за будућа поколења.
   Наравно да је то био мукотрпан рад. Са многим неугодностима живота, па и прогона због уверења и мојих интересовања за прошлост, платило сам и велику цену мога и живота моје породице. Чак су ме и „партиски кажњавали“(а и на послу добио ОПОМЕНУ) што сам пустио сеоског попа да игра фудбал у сеоском клубу села Крушевица. Некако се остало живо. Своја истраживања после свих доживљених траума и борбе за голи живот-наставио да радим на прикупљању народних умотворевина и забележим део свога дијалекта, обичаја и живота једнога времена на село-које потпуно нестаје на почетку 21. века. Моји најбољи сарадници су били и остали моји ученици-све од 1970 године преко осмогодишњих школа у селима:Тегошница, Свође, Крушевица-па све до ове 2008. године у село Шишава-Ломница у власотиначком крају.
   Данас ни на почетку 21. века још нема потпуног разумевања за мој истраживачки рад у етнологији и историографији, али ће зато некада у другом времену да то користе други који неће бити оптерећени никаквим идеологијама живота.
   . Мирослав Младеновић Мирац

   ТАКВА НИ ОРАТА
   (страна 31)
   К'д се рано дигну у село
   Онда почне да се вреви,
   Постари се дигну порано,
   А и увече си поорате,
   Куј ће кво јутре да работи.
   Такој си је од памтивек.
   Прво се орати по кућу,
   Па се ората наставља даље.
   У комшилук, по авлију, по пут.
   К'д се теру овце и краве на оасење,
   К'д се иде у њиву на копање,
   К'д се коси и збира сено,
   К'д се суши и дене у стог.
   К'д се жње, збиру рукољке,
   К'д се носи у воденицу.
   К'д се жито смеље,
   И омеси први 'леб,
   Онај што се пуши,
   У црепуљу под вршњик.
   И т'г се орати, онакој силно,
   И чувено, на обронцима Чемерника,
   Буковој Глави и Јаворске Чуке.
   Чудно је онима к'д дојду у варош,
   И д'нске, сви који су сишли
   Из село у варош, силно орате.
   Тој ни је, казују. Дар од Бога.
   Подарен из нашу планину.

   ПИСУВАЊЕ ПО ВЛАСОТИНАЧКИ
   (Страна 33)
   Д'нске сви орате
   И писују по власотиначки.
   Ал' неје јасно куј власотиначки.
   Д'л варошки и'л сељачки.
   Сас коју страну,
   Дал' онија низ Власину,
   Што ги викамо Моравци.
   Ил' онија у саму варош,
   Ил' онија окол' Власотинце,
   Ил' онија по брда,
   Ил' из другу власинску власинску област.
   Затој с'г и само Власотинце
   Има мешовиту орату-оратешку.
   Од свуда ората-пратешка,
   На дијалекат „ишеја“ орате
   У Варош, Шишавци, Средорци
   И још нека околна села.
   А онај села по планину орате
   На ишал, иш'л, дош'л...
   И сва ората-оратешка,
   По центар у варош,
   Зборе си стари власотиначки,
   А насељеници по Росуљу
   Орате и писују по планински.

   АЈД У 'ЧКОЛУ
   (Страна 26)
   Децо, ајте у 'чколу,
   Од вас не могу
   Ни да се узискам.
   Главу ми протропасте!
   Идите у 'чколу, да се научите
   С плајвез да писујете,
   Татку писмо да писујете,
   Башта ви се нада.
   Од бриге, ич си не могу,
   Какој ли си је на даскала,
   Како ли на крај сас вас искача.
   К'д сте у 'чколу глава ми мирна.
   Ега изучите теј велике 'чколе,
   Да прогледате и видите свет,
   И да се не мучите цел век,
   Ко мајка ви и татко ви.
   Он црнчи у пусту печалбу,
   А мајка ви сама ко кукавица.
   Затој 'ајте децо у 'чколу,
   Па ће нек'д мајка и татко ви,
   Да се подиче сас сцоји учењаци.

   
   ЋУ ГИ ТЕРАМ
   (Страна 53)
   Ћу ги терам бре, све да ми плате,
   Све да призну, ћу ги терам у туђо,
   Ћу ги терам на суд,
   Ћу ги терам до крај,
   Ћу ги терам бре, све док се може.
   А тој терање,
   Кол'ко кошта да кошта,
   Само нек' је, брате по моје!

   АЈМО У СТРАЊЕ
   (страна 114)
   Еј велике, еј Божике
   ?Ајмо у Страње,
   Сас овце, сас краве,
   Тамо си ни Стојан чека,
   Да си се гледамо,
   Да си се глатко исмејемо,
   Еј Велике, еј Божике.
   ?Ајмо у Страње
   Тамо си је заветрина,
   Тамо си с'лнце греје,
   Тамо си прве љубичице цвету,
   Тамо си прве јагоде зарумене.
   Да миришемо и уздишемо,
   Да си шалу шалимо,
   Сас Стојана враголана,
   Ђаволине да си пра'имо,
   Сас убавињу да си се сластимо.
   5.јануар 2010. Године Власотинце
   Мирослав Младеновић наставник математике и локални етнолог
   ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава Власотинце, Југ Србије

   
   ШИЋЕРЧЕ
   (страна 102)
   К'д се ишло у гости,
   По славе, краваји и свадбе,
   Деци се давало шићерче.
   По јед'н грумен.
   Некој драг из фамилије,
   Деда, баба, тетка, кум,
   Тек из пазуку, из џеп капута,
   Извади малечко шоћерче.
   Навири бел грумен.
   А деца се радују том дару,
   Очи им цаклу од срећу.
   Тој је било од славу до славу,
   Т'г се деца сладила сас шићерче.
   А често су га збирала и од гробје,
   К'д су биле задушнице у село,
   Претицала се сас циганке врачарице
   Куј ће да узне шићерче од споменик,
   Што су ги турили мртвима за душу.
   Малечка деца се залагувала
   Сас шићерче у крпче да га сис'у.
   Какој би била мирна у лулејку.
   Шићерче се служило као коцкица,
   К'д се пила кава р'женица,
   На славе, краваји и свадбе.
   Шићерче је остало као благослов
   За радовање дечици и старејима,
   К'д се у нека стара времена
   Живело и радовало животу.
   Власотинце, април 2008. Године

   ЂАЧЕ
   (страна 104)
   Седи ђаче на дрвник,
   Узело буквар и плајвез.
   У руке му сирење и 'леб.
   Сас једну руку писује
   С другу руку обедује.
   Мајка по њега вика,
   Овце у трлу блају,
   Говеда у шталу рику,
   А за његову муку
   Никој не питује.
   Овце треба да се пушту,
   И говеда да иду да пасу.
   Куј га за домаћи питује,
   И што ће јутре од учитеља,
   Сас прут по руке,
   Тепање да добије.
   Власотинце, април 2008. Године

Darujmo reč is powered by blog.rs
Синдицирање (RSS) Повратак на врх странице
Falling Leaves template design by Shawn Grimes