Književno veče u Vranju
Published on 02/14,2011
Žena sa osmehom u očima
Srela sam je slučajno, onako slučajno kako ona kaže, kao što je svaki znak,
signal slučajan, nanajavljen, neočekivan. Iskreno, krenula sam da realizujem
svoju ideju i sva usredsređena samo na svoj cilj. Ne, nisam očekivala puno. U
stvari bila sam spremna na one anemične, ustaljene, uštogljene, hladne
govorancije, spremna da pred sobom gledam nekog ko će onako dalek bez uspeha
pokušati da priđe i dopre do mene, do duše jednog običnog čoveka i smrtnika. Sa
takvim očekivanjima i usredsređena na svoje ideje, uđoh..... Kupila me je na
prvu, što ono kažu. Osmehom, osmehom koji titra u očima, ispruženom rukom i onim
mekim, toplim, južnjačkim, makedonskim naglaskom. Kupila me je i privukla moju
pažnju. Bez preterivanja priznajem da sam isključila sve oko sebe, ništa nije
postojalo, ni zveket čaša, mrmljanje,... ništa. Ona je govorila a ja sam je
slušala dušom, srcem... slušala kako neko govori ono što osećam i mislim. Ona
rimuje ljubav, svesna da se ljubav ni sa čim ne rimuje, ipak je rimuje i nju
veruje. Piše pisma a ne pesme, rađa reči samo onako kako žena to ume. Bogata je
samo onoliko koliko je ponela i sačuvala priče i mudrosti jedne srebrnokose
starice, njene bake Katarine. Zorice, ja sada Vas pitam, da li je baka Katarina
poznavala moju nanu Mimu? Nemoguće da nije. Ja Vas poznajem i prepoznajem,
sigurna sam u to. Obe znamo da je ljubav jedino što naše srce treba da nosi, da
je važno samo biti dobar i bolji čovek. Znamo i priznajemo da se reči rađaju iz
utrobe, duše, srca, i da umeju i da bole. Ova žena sa osmehom u očime se ne boji
više ničega, ne, ne boji se i ne treba. Sa mekim južnjačkim, makedonskim
naglaskom, govorila je jezikom, kojeg kako sama kaže govori tek 4 godine. Draga
moja, Vi umete da kažete na tom istom jeziku mnogo više i lepše od mnogih koji
ga govore i gaze ceo svoj život. I najlepše volite na srpkom. Meka, nežna,
nasmejana, sa ispruženom rukom da daruje reč, jabuku dobrodošlice, pomoć. Ja sam
videla iza tih nasmejanih očiju, videla sam očvrslu, prekaljenu dušu, videla sam
borca i istraživača, radoznalog, neumornog, nazaustavljivog. Vratili ste me u
detinjstvo Zorice. Istinita bajka, Božić, slama, orasi... bakine mudre
priče... vratili me u ranu mladost i podsetili na pisma koja nisu poslata čak
većina nije ni ispisana. Ako dopuštate, ja sam se u Vama prepoznala, i samo sam
se smešila... Vama nije promaklo, prepoznali ste i osmeh i pogled. Ja ću nekome
ostaviti poruku da kupi dva plava patlidžana, puno biljčica i ono što mu duša
ište... nadam se da hoću... jednom.
Hvala Vam za slučajni susret, hvala za
reči, osmeh, toplu ispruženu ruku, hvala. Hvala što se hrabri i smeli, što se
ničega ne bojite....Do nekog novog susreta, nove pesme i priče i još jednog
osmeha, topli pozdrav i poštovanje ženi sa osmehom u očima, Zorici Sentić.
Prilog napisala Natalija Naja Aleksić
фебруара 2011.
02/14,2011, at 10:51
Visit aleksandar88
Kako to da ovo niko nije prokomentarisao, izgleda su ovde neki i suvise zauzeti svojim postovima.. Svaka cast za divan tekst i plemenitu akciju!